Шалтерски бонтон увезен из Брисела

Ако се де­ца не др­же пра­ви­ла кућ­ног вас­пи­та­ња, па се, ре­ци­мо, пле­зе ста­ри­ји­ма, не­де­љу да­на не­ће сме­ти да гле­да­ју Сун­ђер Бо­ба. Ако се др­жав­ни слу­жбе­ни­ци по­на­ша­ју као не­ва­ља­ла де­ца, мо­ра да се по­кре­не цео прав­ни ме­ха­ни­зам и по­зо­ве у по­моћ бри­сел­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја, ка­ко би не­ста­шни из­вр­ши­о­ци јав­них по­сло­ва оти­шли у ћо­шак или скок­ну­ли до Би­роа ра­да.

Хај­де да за­ми­сли­мо ка­ко би про­шла про­да­ва­чи­ца за пул­том „Мек­до­налд­са” ка­да би са­мо по­ми­сли­ла да без осме­ха до­че­каму­ште­ри­ју. Хај­де да за­ми­сли­мо и суд­би­ну слу­жбе­ни­ка или слу­жбе­ни­це са оне стра­не не­ког има­ги­нар­ног шал­те­ра ко­ја вас нај­пре од­ме­ри као нај­го­рег гу­бит­ни­ка, оп­те­ре­ће­ногки­ло­гра­ми­ма до­ку­ме­на­та ко­ја ис­па­да­ју из фа­сци­кли, и ка­же вам нај­ве­ћу би­ро­крат­ску кле­тву:„До­ђи­те нам опет”, од­ме­ра­ва­ју­ћи вас опет пре­зри­вим по­гле­дом, ко­ји са­да у ва­ма пре­по­зна­је не­срећ­ни­ка са ко­е­фи­ци­јен­том ин­те­ли­ген­ци­јеко­ји се вр­ти не­где око 70. Ако же­ли­те да ис­те­ра­те прав­ду од др­жа­ве, јер та слу­жбе­ни­ца ко­ја вас је от­ка­чи­ла и про­кле­ла је­сте баш то, др­жа­ва, пред ва­ма су два пу­та. Онај те­жи је да јој по­же­ли­те не­што ло­ше, што под­ра­зу­ме­ва но­ву, ком­пли­ко­ва­ну гња­ва­жу кроз исте ла­ви­рин­те ком­пли­ко­ва­не прав­не про­це­ду­ре, а онај лак­ши је да по­бег­не­те из тих би­ро­крат­ских ја­зби­на, на­ди­ше­те се све­жег ва­зду­ха и су­тра до­ђе­те опет, са уну­тра­шњом ди­ле­мом да та же­на мо­жда и ни­је по­гре­ши­ла ка­да вам је про­це­ни­ла IQ.    

Она пра­ви­ла ле­пог и од­го­вор­ног по­на­ша­ња у по­ро­ди­ци или кор­по­ра­ци­ја­ма ко­ја се под­ра­зу­ме­ва­ју, за гло­ма­зну срп­ску ад­ми­ни­стра­ци­ју пред­ста­вља­јуте­жак и ду­го­тра­јан про­цес при­ла­го­ђа­ва­ња до­брим оби­ча­ји­ма и за­ко­ни­ма ЕУ, ко­ји под­ра­зу­ме­ва окру­гле сто­ло­ве, јав­не рас­пра­ве, уса­гла­ша­ва­ње ста­во­ва, гла­са­ње у пар­ла­мен­ту и,ко­нач­но, ње­го­ву им­пле­мен­та­ци­ју. 

Упра­во је на не­дав­но одр­жа­ном окру­глом сто­лу пред­ста­вљенпред­лог Ко­дек­са до­бре упра­ве, ко­ји је са­чи­нио за­штит­ник гра­ђа­на Ср­би­је Са­ша Јан­ко­вић. Онмо­жда нај­бо­ље зна да гра­ђа­ни има­ју из­ра­зи­то не­га­тив­ну пер­цеп­ци­ју о ква­ли­те­ту ра­да др­жав­не упра­ве, ко­ја зах­те­ва те­мељ­не про­ме­не. Тај за­кљу­чак про­ис­ти­че из ре­зул­та­та ви­ше од 2000 по­сту­па­ка кон­тро­ле за­ко­ни­то­сти и пра­вил­но­сти ра­да ор­га­на јав­не вла­сти ко­је је за­штит­ник гра­ђа­на во­дио од осни­ва­ња ове ин­сти­ту­ци­је, пре не­што ма­ње од три го­ди­не. У го­ди­шњем из­ве­шта­ју ре­пу­блич­ког ом­буд­сма­на На­род­ној скуп­шти­ни за 2009. го­ди­ну, кон­ста­ту­је се да су ор­га­ни јав­не вла­сти и јав­ни слу­жбе­ни­ци у Ср­би­ји у свом ра­ду пре­вас­ход­но окре­ну­ти пре­ма се­би, а не гра­ђа­ни­ма и њи­хо­вим пра­ви­ма и на за­ко­ну за­сно­ва­ним ин­те­ре­си­ма.

–Ни­је рет­ка по­ја­ва да по­је­ди­ни за­по­сле­ни у ор­га­ни­ма јав­не вла­сти отво­ре­но и све­сно кр­ше или иг­но­ри­шу основ­не еле­мен­те прав­ног по­рет­ка – ка­же Јан­ко­вић и упо­зо­ра­ва  да је мно­го ве­ћи про­блем што се они нај­че­шће не од­стра­њу­ју из јав­не слу­жбе.

Тај сво­је­вр­стан „иму­ни­тет” и „пра­во на лош рад” они по пра­ви­лу сти­чу та­ко што у од­ре­ђе­ним при­ли­ка­ма не ра­де оно што им за­кон и пра­ви­ла стру­ке на­ла­жу, већ оно што је њи­хо­вом ше­фу, по­ста­вље­ном или по­ста­вље­ној по кри­те­ри­ју­му по­ли­тич­ке или дру­ге по­доб­но­сти, из раз­ли­чи­тих раз­ло­га у том тре­нут­ку по­треб­но.

Да не бу­де­мо пре­ви­ше ма­ли­ци­о­зни, бе­о­град­ске оп­шти­не су се при­лич­но уре­ди­ле и они пр­ви стре­сни и по­ни­жа­ва­ју­ћи су­сре­тиса др­жа­вом, ка­да чо­век мо­ра да се са­гне, а за­тим про­ту­ри, па ис­кри­ви гла­ву кроз отво­ре­но ста­кло,а он­да с уро­ђе­ном гри­жом са­ве­сти мо­ли за услу­гу, углав­ном је део про­шло­сти. Ипак, онај уну­тра­шњи не­мир су­о­ча­ва­ња са ад­ми­ни­стра­ци­јом ни­је не­ста­је кад се по­ла­зи у аван­ту­ру ва­ђе­ња но­вих па­со­ша, ко­ја ис­пред по­ли­циј­ске ста­ни­це Ста­ри град за­по­чи­ње већ око че­ти­ри из­ју­тра.

Јан­ко­вић за­то об­ја­шња­ва да је циљ до­но­ше­ња Ко­дек­са ус­по­ста­вља­ње та­квог си­сте­ма ко­ји ће омо­гу­ћи­ти да гра­ђа­ни бу­ду бр­зо и ква­ли­тет­но услу­же­ни. „Ни­је слу­жбе­ник ис­пред вас крив што че­ка­те шест са­ти, по­треб­но је да це­ла др­жа­ва, ка­да се ра­ди о круп­ним си­стем­ским ме­ра­ма, тај по­сао при­пре­ми и омо­гу­ћи да на лак и про­фе­си­о­на­лан на­чин до­би­је услу­гу”.  

Сам са­др­жај Ко­дек­са, ина­че, не са­др­жи кон­крет­на пра­ви­ла, по­пут, „ре­ци­те ма­кар до­бар дан и до ви­ђе­ња”, или „тре­ти­рај­те стран­ке као људ­ска би­ћа, ипак жи­ви­те од њи­хо­вих по­ре­за”, већ је пре реч о ла­ко чи­тљи­воми ра­зу­мљи­вомдо­ку­мен­ту – већ по­сто­је­ћемправ­номокви­ручи­је су око­сни­це од­ред­бе Уста­ва о за­шти­ти до­сто­јан­ства гра­ђа­на и по­што­ва­њу људ­ских пра­ва и сло­бо­да, као и ма­те­ри­јал­ни и про­це­сни прин­ци­пи на­шег управ­ног пра­ва.

За не­по­сре­дан узор до­ку­мен­та узет је Европ­ски ко­декс до­брог ад­ми­ни­стра­тив­ног по­на­ша­ња ко­ји је, на осно­ву по­себ­ног из­ве­шта­ја Европ­ског ом­буд­сма­на и на ње­го­ву ини­ци­ја­ти­ву, Европ­ски пар­ла­мент усво­јио Ре­зо­лу­ци­јом од 6. сеп­тем­бра 2001. го­ди­не.

Да­кле, де­ве­то­го­ди­шње ка­шње­ње усва­ја­ња овог ко­дек­са још је је­дан до­каз тро­мо­стира­да др­жав­не упра­ве. А да ће још ка­сни­ти, ка­сни­ће. Са­ша Јан­ко­вић оче­ку­је да ће га по­сла­ни­ци ре­пу­блич­ког пар­ла­мен­та усво­ји­тидо кра­ја го­ди­не.

Не­ко­ли­ко слу­жбе­ни­ца у оп­шти­на­ма Ста­ри град и Па­ли­лу­ла гле­да­ло ме је при­лич­но чуд­но док сам се рас­пи­ти­вао да ли зна­ју за на­ја­ву уво­за шал­тер­ског бон­то­на из Бри­се­ла, а у том по­гле­ду сам пре­по­знао за­бри­ну­тост за мо­је ду­шев­но здра­вље.

У про­сто­ри­ја­ма по­ре­ске фи­ли­ја­ле на Па­ли­лу­ли ни­је би­ло вре­ме­на за та­кву вр­сту пре­и­спи­ти­ва­ња. Из­гле­да­ло је ха­о­тич­но као у Сај­го­ну, уочи по­вла­че­ња Аме­ри­ка­на­ца пред „ви­јет­кон­гов­ци­ма”. Слу­жбе­ни­ци су исто­вре­ме­но па­ко­ва­ли ар­хи­ве у кар­тон­ске ку­ти­је и услу­жи­ва­ли гра­ђа­не. На­о­ру­жа­ни изо­лир-тра­ком и ма­ка­за­ма, еви­ден­ти­ча­ри по­ре­за су на мо­је пи­та­ње, ка­да се и где то се­ли­те, јед­но­гла­сно од­го­ва­ра­ли: „Не­ма­мо пој­ма”.

На ве­ли­ким кар­тон­ским ку­ти­ја­ма, на­сла­га­ним на сте­пе­ни­шту, ве­ли­ким сло­ви­ма су на­пи­са­ли упут­ство за по­на­ша­ње гра­ђа­на у ван­ред­ном ста­њу се­лид­бе: „Не ди­рај, бре!”  

Алек­сан­дар Апо­сто­лов­ски

------------------------------------------------

Из­ви­ње­ње и пла­ћа­ње гре­шке

– Уко­ли­ко др­жав­ни слу­жбе­ник учи­ни гре­шку, гра­ђа­нин би тре­ба­ло да до­би­је из­ви­ње­ње, или да о тро­шку др­жа­ве та гре­шка бу­де ис­пра­вље­на. Ако је др­жав­ни слу­жбе­ник скри­вио гре­шку, он­да би он тре­ба­ло да сно­си тро­шак, а не по­ре­ски ове­зни­ци. Ја сам упра­во утвр­дио да је јед­но ми­ни­стар­ство на­пра­ви­лио про­пуст, јер шест ме­се­ци по­сле од­лу­ке су­да ни­је до­не­ло но­во ре­ше­њеу ко­рист гра­ђа­ни­на.За тих шест ме­се­ци тај чо­век не оства­ру­је сво­је пра­во, па самтра­жио од ми­ни­стар­тва не са­мо да до­не­се ре­ше­ње, већи да се из­ви­ни због за­сто­ја,дагра­ђа­ни­ну пла­ти ште­ту уко­ли­ко је пре­тр­пео, као и да утвр­ди од­го­вор­ност слу­жбе­ни­ка – ка­же Са­ша Јан­ко­вић