Филм и САНУ

Отворено писмо редитеља Станка Црнобрње (објављено у Културном додатку, 29. 5. 2010) поново је у домаћој културној јавности покренуло питање зашто међу члановима Српске академије наука и уметности (САНУ) нема филмских аутора, из којег произилази и питање: да ли чланови САНУ филм, уопште, и сматрају уметношћу?

Домаћи филмски ствараоци различитог су размишљања о овим питањима, али се слажу у Црнобрњиној оцени да „Србија, и те како, има уметнике који иако посвећени филму, својим радом и промоцијом наше уметности у културе у свету, заслужују статус чланова САНУ”.

Пошто је Црнобрња у отвореном писму навео наша четири истакнута, жива филмска аутора и научника (Владимир Петрић, Пуриша Ђорђевић, Душан Макавејев и Желимир Жилник) који „у свету филма и у европској култури, јесу и остаће, репрезентативни примери онога шта је Србија”, редитељ Пуриша Ђорђевић, кроз смех, себе већ назива академиком и додаје:

– У своје име, и у име мојих пријатеља посвећених филму, морам да признам да никада нисмо размишљали да ли треба да будемо чланови САНУ. Ту установу замишљам као нешто невидљиво за мене, и сматрам да бих морао да имам више бољих филмова да бих заслужио то велико звање, члан САНУ – каже Ђорђевић и додаје да Макавејев, Жилник и Петрић треба да буду позвани у чланство САНУ, али и Никола Мајдак који је „филмску уметност схватио као свој позив”.

Ђорђевић има велико уважавање према САНУ и уверен је да њени чланови филм виде као уметност, али да би он заслужио чланство „покушаће да сними један добар филм”.

Документаристкиња Вера Влајић, председница Удружења филмских уметника Србије, сматра да би иницијатива о укључењу филмских уметника у САНУ требало да потекне са више места, из Удружења, Филмског центра Србије, од самих аутора, али и из Министарства за културу Србије које би дало препоруке.

– Потребна је синхронизована акција и последње је време да САНУ крене у процедуру примања филмских уметника у своје редове, ако САНУ признаје филм као уметност. САНУ очигледно филм не сматра за уметност, већ га третира као индустрију. После 115 година постојања филма, САНУ би требало да констатује да филм постоји. Душан Ковачевић јесте члан Академије као драмски писац, а да је узето у разматрање само његово филмско стваралаштво, он не би био академик. Гордан Михић је сценариста који својим вишедеценијским радом заслужује да буде члан САНУ – сматра Вера Влајић и додаје да би међу филмским ауторима тај статус требало да имају и Влатко Гилић, Марко Бабац, Боро Драшковић, Крсто Шканата и други.

Иако филмски и телевизијски редитељ, проф. Александар Мандић не слаже се са Црнобрњом и сматра да филмски аутори неће бити чланови САНУ, бар не у скоријој будућности.

– Као што Андрија Прегер, Иво Погорелић или Стефан Миленковић нису чланови САНУ, тако неће бити ни филмски аутори, пре свега редитељи, јер је реч о репродуктивним уметницима. Ми не стварамо, већ крећемо од неког другог дела, радимо на основу неке партитуре и то се сматра примењеном, репродуктивном уметношћу. Душан Ковачевић јесте члан САНУ као драмски писац, а сценаристи су једини који би могли да се квалификују. С друге стране, Миљен Крека Кљаковић један је од најбољих европских сценографа, а ни њега немају у виду за члана, а он има више права, јер креира своју визију филма, попут архитеката који јесу чланови САНУ – уверен је Мандић који подсећа да је члан САНУ Добрица Ћосић пре неколико година препоручио да је грешка што филмски аутори нису чланови Академије.

– Ни позоришни ствараоци нису чланови, а имају традицију стару 2000 година. Дејан Мијач или Мира Ступица нису чланови, као што ни Љуба Тадић није био. По уметничким квалитетима, они далеко надилазе већину чланова САНУ, али то је природа посла. Емир Кустурица је уметничко име светског калибра које има огромно дело значајно за Србију да би морао да буде члан. Академија има добар аргумент и филозофију да се примају само они који стварају ново уметничко дело – додаје Мандић са којим се слаже и редитељ Горан Марковић.

– САНУ филмску уметност сматра репродуктивном а не креативном. Исто важи и за уметност глуме која се у тој установи не препознаје као креација. Станко Црнобрња има право када каже да су то критеријуми 20. века. Та чињеница не штети филму него нашој култури и Академији. Ако она то сама не види, тим горе по њу – истиче Марковић, саветник министра културе за кинематографију, који се не слаже са иницијативом да се организованом акцијом филмских радника утиче на Академију.

– Нама не треба кампања или некаква предизборна активност. Зна се шта су за нашу културу учиниле југословенска и српска кинематографија. Упоредите домете било које друге културне делатности са филмском па ћете лако поставити ствари на своје место. Мислите ли да је великим филмским ауторима које је у своме тексту поменуо Црнобрња јако жао што нису чланови те конзервативне и самодовољне организације? Не верујем. Иза људи остају дела а не статусни симболи – уверен је Марковић који додаје да „оног тренутка када буде почео да се занимам за титуле и почасти знаће да је као стваралац готов”.

Поводом прославе првог века филма, крајем 1995. и почетком 1996. године, уз помоћ академика Срејовића, у Галерији САНУ организована је изложба о 100 година филма у Србији и свету коју је видело преко 100.000 посетилаца и тада се разговарало о примању филмских аутора у чланство САНУ, подсећа Радослав Зеленовић, директор Југословенске кинотеке, и додаје:

– Врата САНУ одшкринута су филму, рекао је тада академик Драгослав Срејовић. Тада се разговарало и како филмски уметници могу бити примљени у чланство САНУ, предлагани су Живојин Павловић, Душан Макавејев и професори који се баве науком о филму, Дејан Косановић и Петaр Волк. То није прошло и нисмо добили повратну информацију – подсећа Зеленовић који се слаже са чињеницом да САНУ филм сматра репродуктивном уметношћу.

– Академик Миодраг Поповић није имао велику филмографију, али је снимио значајна дела за нашу кинематографију, „Хасанагиницу”, „Рој”... Он јесте био академик, али не као редитељ, већ као сликар. Живојин Павловић је био све то, па још и књижевник. Не знам да ли то што неко има неколико талената представља предност односно, препоруку или ману? – пита се Зеленовић и додаје „зашто је, према досадашњој пракси САНУ, писац сценарија мање важан уметник од књижевника”.

Редовни члан САНУ у Одељењу ликовне и музичке уметности, проф. Дејан Деспић слаже се да би и филмски уметници требало да буду чланови САНУ, и додаје да се о томе разговара већ годинама, али да је већина чланства Академије против тога.

– Филм се сматра колективним делом јер је реч о суделовању много аутора и уметника, и спада у репродуктивну уметност, иако се редитељи сматрају најкомплетнијим ауторима поготову код ауторског филма – истиче Деспић и додаје да неки чланови САНУ сматрају да поједини филмски аутори који би били узети у разматрање за чланство у Академији не одговарају профилу САНУ.

Српска кинематографија има Академију филмске уметности и науке, подсећа Александар Мандић и додаје да она није довољно активна, да се понаша више као удружење, те да је потребно да се уз помоћ пијаниста, музичара, диригената који су попут редитељa у филму, и других представника репродуктивних уметности, оснује српска академија примењених уметности која би функционисала као САНУ која „има углед, ексклузивна је јер не прима свакога, чланство проширује на сваке две године, селективна је и држи до традиције”.