Праћком на бункер

Поштовани господине Мики Манојловићу,

Поштоване колеге, режисери, уважени филмски и телевизијски ствараоци Србије

Љубазношћу листа „Политика” и њеног културног додатка, омогућено ми је да вас јавно и непосредно позовем на акцију. Сада, пошто су се и Филмски центар и наша асоцијација филмских режисера Србије оформили, природа ствари налаже да вас позовем на здружену, и симултану акцију, која ће бити усмерена на репрезентативну институцију српске науке и уметности познату као САНУ.

Ова акција може да има и своју пратећу паролу која гласи: КО ЈЕ (СТВАРНО) КО У 21. ВЕКУ!? И пратећу питалицу: А ГДЕ ЈЕ ТУ ФИЛМ? Већ знате о чему се ради. Међутим, за сада, али и већ дуже време, нико да се, озбиљно, запита. Мислим да, овај позив, у облику питања, макар изгледао као позив на одапињање камена, праћком, на бункер, ипак добија известан смисао ако се подсетимо да је ово 2010, а не 1910. година.

(/slika2)

Кренимо од неколико очигледних, нескривених истина.

Прво. Историју светске културе бурног, двадесетог века, обележио је изузетан развој филмске уметности. Ову нову уметност, и њен силовит и феноменалан, глобални распон, прати и обимна, значајна, не само за филм важна, научна делатност. Филмска уметност представља сам врх једне од најутицајнијих индустријских грана, у историји цивилизације, која је позната као светска кинематографија.

Друго. Највеће културе данашњег времена: руска, америчка, индијска, француска, немачка, чешка, шпанска, италијанска, иранска, скандинавска, познате су и препознатљиве, широм света, и по својим, посебним, и врхунским филмским делима и ауторима.

Треће. Док је постојала југословенска култура, у свету је била препозната, пре свега, по свом филму и филмским ауторима. У оквиру те културе деловали су и српски филмски аутори, и научни радници, који су, заправо, били и најистакнутији део те културе и те кинематографије.

Четврто. После распада Југославије, у времену ратова и транзиције, Србија се, скоро у потпуности, губи са културне мапе света и постаје terra incognita. Непозната земља, и непозната култура, за већину света. Једини озбиљни знаци постојања, и препознавања Србије, крајем XX века, у свету, били су створени филмом и филмском комуникацијом.

Пето. Данас, у свету, Кустурица је препознатљивије име од Србије. Недавно истраживање, у САД, показало је да тамошње становништво, у већини, мисли да је Србија део Бугарске, или Украјине. Шокантно, али и за отрежњење. О митовима и легендама, толико.

Шесто, у 21. веку, Србија, са светом културе, и са културним светом, може квалитетно, и са извесним учинком, да комуницира, првенствено, кроз оно што се зове филмска баштина и филмска делатност. Кинотека нам је једна од десет најугледнијих у Европи. Филмски аутори, из Србије, данас, нешто значе у историји европског филма, друге половине 20. века. Србија једино ретроспективама својих истакнутих филмова, и филмских аутора, данас, у свету, може да створи стварну препознатљивост.

И сада долазимо до низа реалних питања. Како то да најрепрезентативнија установа науке и уметности, у земљи, не препознаје све горе речено? Како то да САНУ свесно остаје, када су филмска уметност и наука у питању, заробљена у 19. веку? Како то да су, за САНУ, научници, који се баве сакупљањем делова 3. века, репрезентативнији од научника који су светски познати по истраживању кинематографије и филмске уметности 20. века? Како то да су песници виспреног језика, али локалног домета, у виђењу САНУ, комуникативнији од наших филмских стваралаца који комуницирају широм света? Или САНУ, можда, има нека посебна сазнања о филмској уметности, и науци, која нико у свету нема, а која јој налажу да суздржава озбиљније размишљање о филму у свом сопственом окружењу?

Ово су једноставна а, на први поглед, и наивна питања. Али, она одражавају запитаност о стању духа, али и интелекта, које, заправо, забрињава. Ако се филмска уметност, и наука, не виде, игноришу, не узимају у обзир, шта тек да се очекује од САНУ, када се ради о схватању улоге телевизије, електронских, дигиталних и мрежних уметности 21. века? Када ће, та важна и утицајна институција, одлучити да ухвати корак са временом? И када можемо да очекујемо да, као свака велика уметност, и свака велика наука, и САНУ буде, у једном свом делу, чак, и мало испред свог времена?

И, најзад, да би овај позив имао и конкретан облик, ево имена четири наша најистакнутија, жива филмска аутора, и научника, који у свету филма, и у филмском свету, али и у европској култури, заиста јесу, и остаће, репрезентативни примери онога шта је Србија.

(/slika3)

Да кренем по неком, хронолошком, реду.

Владимир Петрић је наш најистакнутији историчар филма и медија, човек који је светску славу постигао као научник, и професор, на чувеном универзитету Харвард, у САД. Пре тога, овде, у тадашњој Југославији, учествовао је у свим најбитнијим етапама развоја домаћег филма, и телевизије, као један од најутицајнијих теоретичара, критичара и универзитетских наставника.

Пуриша Ђорђевић, легендарни филмски аутор, сценариста и режисер. Истински пример филмског ствараоца који је, поникавши у средишту Србије, умео да дух свог времена, и менталитет свог народа, претвори у незаборавну филмску поезију, која је препозната и поздрављена, као аутентична, где год је приказана, у свету.

Душан Макавејев. Светски познат филмски аутор, режисер и сценариста који је, својим филмовима, освојио планету и постао незаобилазна, и важна референца, у свим озбиљним, светским уџбеницима, о историји европског ауторског филма.

Желимир Жилник. Светски познат, прави европски, филмски стваралац, из Србије, који је политички и друштвени ангажман једне генерације, и у њеним победама, и у њеним поразима, умео да искаже филмским средствима, на најдиректнији и најуниверзалнији начин. И да, за то, буде награђен мноштвом европских, и светских, награда.

Зар свака значајна институција културе и науке не би била поносна да има овакве ствараоце у својој средини? Зар свака озбиљна академија наука и уметности, која претендује да комуницира са светом, и представља свој народ, на најбољи начин, не би просто пожелела да позове, овакве људе, у своје редове?

А да не причамо да у тој, истој, домаћој кинематографији, живе, раде и делују светска имена и врхунски аутори: већ поменути Кустурица, па Марковић, Паскаљевић, Карановић. То је, само, још један квартет, са којим би свака озбиљна организација, која представља ову земљу, у свету, морала да рачуна као са људима које свет препознаје. Препознаје их по њиховим уметничким делима и њиховим ауторским именима. Извесно је да би, укључени у САНУ, и ови филмски ствараоци допринели да се, уз њих, и Србија мало боље сагледа као terra cognita. Земља која се познаје и разуме.

Мало ли је, за почетак, од филмске науке и уметности. Зато, поштоване колеге, АПЕЛУЈТЕ!

Али не само то. Позивам вас да се и сами, отворено, и директно, изјасните и одговорите на питање: да ли треба ишта чинити да наши истакнути филмски уметници, и научници, буду укључени у САНУ? Ако је одговор да, онда вас позивам да конкретно предложите како да се то и деси.
Ако је одговор не, кажите због чега треба да остане овако како је сада.

С поштовањем, Станко Црнобрња, мај 2010.