Praćkom na bunker

Poštovani gospodine Miki Manojloviću,

Poštovane kolege, režiseri, uvaženi filmski i televizijski stvaraoci Srbije

Ljubaznošću lista „Politika” i njenog kulturnog dodatka, omogućeno mi je da vas javno i neposredno pozovem na akciju. Sada, pošto su se i Filmski centar i naša asocijacija filmskih režisera Srbije oformili, priroda stvari nalaže da vas pozovem na združenu, i simultanu akciju, koja će biti usmerena na reprezentativnu instituciju srpske nauke i umetnosti poznatu kao SANU.

Ova akcija može da ima i svoju prateću parolu koja glasi: KO JE (STVARNO) KO U 21. VEKU!? I prateću pitalicu: A GDE JE TU FILM? Već znate o čemu se radi. Međutim, za sada, ali i već duže vreme, niko da se, ozbiljno, zapita. Mislim da, ovaj poziv, u obliku pitanja, makar izgledao kao poziv na odapinjanje kamena, praćkom, na bunker, ipak dobija izvestan smisao ako se podsetimo da je ovo 2010, a ne 1910. godina.

(/slika2)

Krenimo od nekoliko očiglednih, neskrivenih istina.

Prvo. Istoriju svetske kulture burnog, dvadesetog veka, obeležio je izuzetan razvoj filmske umetnosti. Ovu novu umetnost, i njen silovit i fenomenalan, globalni raspon, prati i obimna, značajna, ne samo za film važna, naučna delatnost. Filmska umetnost predstavlja sam vrh jedne od najuticajnijih industrijskih grana, u istoriji civilizacije, koja je poznata kao svetska kinematografija.

Drugo. Najveće kulture današnjeg vremena: ruska, američka, indijska, francuska, nemačka, češka, španska, italijanska, iranska, skandinavska, poznate su i prepoznatljive, širom sveta, i po svojim, posebnim, i vrhunskim filmskim delima i autorima.

Treće. Dok je postojala jugoslovenska kultura, u svetu je bila prepoznata, pre svega, po svom filmu i filmskim autorima. U okviru te kulture delovali su i srpski filmski autori, i naučni radnici, koji su, zapravo, bili i najistaknutiji deo te kulture i te kinematografije.

Četvrto. Posle raspada Jugoslavije, u vremenu ratova i tranzicije, Srbija se, skoro u potpunosti, gubi sa kulturne mape sveta i postaje terra incognita. Nepoznata zemlja, i nepoznata kultura, za većinu sveta. Jedini ozbiljni znaci postojanja, i prepoznavanja Srbije, krajem XX veka, u svetu, bili su stvoreni filmom i filmskom komunikacijom.

Peto. Danas, u svetu, Kusturica je prepoznatljivije ime od Srbije. Nedavno istraživanje, u SAD, pokazalo je da tamošnje stanovništvo, u većini, misli da je Srbija deo Bugarske, ili Ukrajine. Šokantno, ali i za otrežnjenje. O mitovima i legendama, toliko.

Šesto, u 21. veku, Srbija, sa svetom kulture, i sa kulturnim svetom, može kvalitetno, i sa izvesnim učinkom, da komunicira, prvenstveno, kroz ono što se zove filmska baština i filmska delatnost. Kinoteka nam je jedna od deset najuglednijih u Evropi. Filmski autori, iz Srbije, danas, nešto znače u istoriji evropskog filma, druge polovine 20. veka. Srbija jedino retrospektivama svojih istaknutih filmova, i filmskih autora, danas, u svetu, može da stvori stvarnu prepoznatljivost.

I sada dolazimo do niza realnih pitanja. Kako to da najreprezentativnija ustanova nauke i umetnosti, u zemlji, ne prepoznaje sve gore rečeno? Kako to da SANU svesno ostaje, kada su filmska umetnost i nauka u pitanju, zarobljena u 19. veku? Kako to da su, za SANU, naučnici, koji se bave sakupljanjem delova 3. veka, reprezentativniji od naučnika koji su svetski poznati po istraživanju kinematografije i filmske umetnosti 20. veka? Kako to da su pesnici visprenog jezika, ali lokalnog dometa, u viđenju SANU, komunikativniji od naših filmskih stvaralaca koji komuniciraju širom sveta? Ili SANU, možda, ima neka posebna saznanja o filmskoj umetnosti, i nauci, koja niko u svetu nema, a koja joj nalažu da suzdržava ozbiljnije razmišljanje o filmu u svom sopstvenom okruženju?

Ovo su jednostavna a, na prvi pogled, i naivna pitanja. Ali, ona odražavaju zapitanost o stanju duha, ali i intelekta, koje, zapravo, zabrinjava. Ako se filmska umetnost, i nauka, ne vide, ignorišu, ne uzimaju u obzir, šta tek da se očekuje od SANU, kada se radi o shvatanju uloge televizije, elektronskih, digitalnih i mrežnih umetnosti 21. veka? Kada će, ta važna i uticajna institucija, odlučiti da uhvati korak sa vremenom? I kada možemo da očekujemo da, kao svaka velika umetnost, i svaka velika nauka, i SANU bude, u jednom svom delu, čak, i malo ispred svog vremena?

I, najzad, da bi ovaj poziv imao i konkretan oblik, evo imena četiri naša najistaknutija, živa filmska autora, i naučnika, koji u svetu filma, i u filmskom svetu, ali i u evropskoj kulturi, zaista jesu, i ostaće, reprezentativni primeri onoga šta je Srbija.

(/slika3)

Da krenem po nekom, hronološkom, redu.

Vladimir Petrić je naš najistaknutiji istoričar filma i medija, čovek koji je svetsku slavu postigao kao naučnik, i profesor, na čuvenom univerzitetu Harvard, u SAD. Pre toga, ovde, u tadašnjoj Jugoslaviji, učestvovao je u svim najbitnijim etapama razvoja domaćeg filma, i televizije, kao jedan od najuticajnijih teoretičara, kritičara i univerzitetskih nastavnika.

Puriša Đorđević, legendarni filmski autor, scenarista i režiser. Istinski primer filmskog stvaraoca koji je, ponikavši u središtu Srbije, umeo da duh svog vremena, i mentalitet svog naroda, pretvori u nezaboravnu filmsku poeziju, koja je prepoznata i pozdravljena, kao autentična, gde god je prikazana, u svetu.

Dušan Makavejev. Svetski poznat filmski autor, režiser i scenarista koji je, svojim filmovima, osvojio planetu i postao nezaobilazna, i važna referenca, u svim ozbiljnim, svetskim udžbenicima, o istoriji evropskog autorskog filma.

Želimir Žilnik. Svetski poznat, pravi evropski, filmski stvaralac, iz Srbije, koji je politički i društveni angažman jedne generacije, i u njenim pobedama, i u njenim porazima, umeo da iskaže filmskim sredstvima, na najdirektniji i najuniverzalniji način. I da, za to, bude nagrađen mnoštvom evropskih, i svetskih, nagrada.

Zar svaka značajna institucija kulture i nauke ne bi bila ponosna da ima ovakve stvaraoce u svojoj sredini? Zar svaka ozbiljna akademija nauka i umetnosti, koja pretenduje da komunicira sa svetom, i predstavlja svoj narod, na najbolji način, ne bi prosto poželela da pozove, ovakve ljude, u svoje redove?

A da ne pričamo da u toj, istoj, domaćoj kinematografiji, žive, rade i deluju svetska imena i vrhunski autori: već pomenuti Kusturica, pa Marković, Paskaljević, Karanović. To je, samo, još jedan kvartet, sa kojim bi svaka ozbiljna organizacija, koja predstavlja ovu zemlju, u svetu, morala da računa kao sa ljudima koje svet prepoznaje. Prepoznaje ih po njihovim umetničkim delima i njihovim autorskim imenima. Izvesno je da bi, uključeni u SANU, i ovi filmski stvaraoci doprineli da se, uz njih, i Srbija malo bolje sagleda kao terra cognita. Zemlja koja se poznaje i razume.

Malo li je, za početak, od filmske nauke i umetnosti. Zato, poštovane kolege, APELUJTE!

Ali ne samo to. Pozivam vas da se i sami, otvoreno, i direktno, izjasnite i odgovorite na pitanje: da li treba išta činiti da naši istaknuti filmski umetnici, i naučnici, budu uključeni u SANU? Ako je odgovor da, onda vas pozivam da konkretno predložite kako da se to i desi.
Ako je odgovor ne, kažite zbog čega treba da ostane ovako kako je sada.

S poštovanjem, Stanko Crnobrnja, maj 2010.