Оружје заћутало

Од нашег специјалног извештача
Бејрут, 14. августа – Нервозно испраћен израелским бомбама који минут пред прекид ватре, Либан је јутрос барем привремено одахнуо после кратког, али мучног рата који је на обе стране однео близу 1.300 жртава и нанео штету која се мери милијардама долара.

Пре него што је примирје ступило на снагу, у осам сати по овдашњем времену, Израел је једномесечни конфликт финиширао целоноћним бомбардовањима зоне операција на југу, древног града Балбека на истоку и бацањем летака преосталом становништву јужних предграђа Бејрута који хезболахе и њихове "сиријске и иранске господаре" оптужују за разарање Либана.

Хезболаси су узвраћали баражима 250 својих "каћуша" све док оружје није заћутало у складу са резолуцијом Савета безбедности коју су прихватиле владе у Јерусалиму и Бејруту.

Последње жртве

Обе стране поштују одредбе примирја које предвиђа да се израелске инвазионе трупе повуку када почне распоређивање око 15.000 припадника мировних снага УН и исто толико војника регуларне либанске армије, и да око 5.000 герилаца Хезболаха напусти либански југ. "На терену се примирје држи, мада још није консолидовано у складу са политичким мерама које предвиђа резолуција 1701 Савета безбедности", потврдио је "Политици" представник за штампу Министарства комуникација Марван Хамади. "Треба сачекати још дан-два."

Командант постојећих мировних снага УН састао се данас са високим предствницима израелске и либанске армије како би се обезбедило поштовање прекида ватре и примена споразума.

"Ово је добар сигнал озбиљности у приступу обе стране", каже представник Унифила.

Пред зору примирја, којем прете многи изазови, страдала су најмање 23 Либанца и седморица израелских војника. Неизвесност потврђује и инцидент после обуставе непријатељстава у којем је на југозападу убијен један припадник шиитске милиције.

Око 30.000 припадника израелске армије држи позиције јужно од реке Литани, на 30 километара у дубини Либана. Ова река представљала је граничну линију још од времена 1978. када су Израелци први пут заузели либански југ, да би га пре шест година напустили после близу две деценије окупације.

Истовремено, Израел продужава са блокадом Либана из ваздуха и са мора и упозорава да ће узвратити ватром уколико његове снаге буду нападнуте. Хезболаси одбијају да положе оружје задржавајући себи право да се боре против Израелаца док су њихове снаге на либанском тлу.

По израелском тумачењу документа УН, израелска министарка иностраних послова Ципи Ливни каже да је "јасно да резолуција 1701 предвиђа распуштање Хезболаха, не само разоружавање".

Иако постаје све јасније да је либански рат само фаза у глобалним покушајима преобликовања Блиског истока и тестирање евентуалних противника, формални повод сукоба је упад хезболаха у Израел 12. јула када су убили осморицу и отели двојицу војника. Резолуција УН од хезболаха захтева да ослободе киднаповане.

Страх и неизвесност

Према званичним либанским и израелским подацима, током 35 дана сукоба у Либану погинуло је 1.150 људи, махом цивила, док је страдало 157 Израелаца, од чега 114 војника.

Ратна штета се у Израелу цени на 1,1 милијарду долара док се цена коју је платио Либан пење до 2,5 милијарди. Рат је близу милион Либанаца и око 500.000 Израелаца нагнао у избеглиштво.

Хуманитарне организације одмах данас су похрлиле ка југу, где је око 100.000 становника већ недељама у замци конфликта, и ка јужним предграђима Бејрута која аветињски изгледају после немилосрдног рушења најмање 150 великих стамбених зграда. Само током јучерашњег бомбардовања шиитског југа Бејрута, једног од најтежих током рата, најмање 15 особа, укључујући и троје деце, нашло је смрт када је уништено осам зграда и једна џамија.

у другим деловима престонице стање се лагано нормализује, неке радње се отварају, стижу обећања да ће бити горива, али прекид ватре није умањио страх од неизвесне будућности. "Нисам се толико плашио рата, колико сада страхујем шта ће бити после рата", каже ми Рами Жуеиди, који је са оцем власник великог изложбеног центра уз бејрутску обалу Средоземља. "Током рата било је солидарности, али плашим се да то неће трајати дуго".

Да ли ће сукоб Израела и Хезболаха бити последњи оружани конфликт дуге листе либанских ратова? Дуже од 35 година ова земља је полигон сукобљавања глобалних и регионалних сила и локалних господара рата.

Југ Либана, који су хезболаси почели да преузимају после израелске инвазије 1982. монополишући оружани отпор окупацији, сви су дуго сматрали маргиналним конфликтом на периферији других блискоисточних бура. Свима је одговарао вакуум који влада у Бејруту није успевала да попуни.

Много тога се променило од пре две године када су УН затражиле повлачење сиријских трупа, што је кулминирало њиховим одласком прошлог априла, после овдашње "Револуције кедра". Затим је избио тек завршени рат. Да ли је то шанса да Либан обнови себе као суверену државу? "Национално јединство нам је више него потребно, а сваки покушај да се решење наших проблема повеже са регионалним шемама учиниће да Либан буде талац неког новог или старог Блиског истока", оцењује Фарид ел Хазен, члан либанског парламента и професор политичких наука на Америчком универзитету у Бејруту.

Разочарење у Америку

Међутим, сем смрти и разарања, резултат овог новог блискоисточног конфликта је дубоко разочарање у Америку које је опхрвало либанску прозападно оријентисану вишу класу. Ово је утисак који носимо са синоћње вечере на којој се домаћин присећао разговора са Џорџом В. Бушом, један гост својих преговора са Доналдом Рамсфелдом а други ћаскања са Жаком Шираком.

Оаза космополитског Бејрута. Типично либанско салонско интелектуално окупљање имућних, утицајних, високообразованих и помало тајанствених католика маронита, муслимана шиита и сунита. Да је било Друза, била би то вечера свих главних конфесија ове земље која је 25 година имала грађански рат управо по линији верских подела. "Све је могло много раније да се заврши да није било опструкције Вашингтона који је очекивао да му Израелци испоруче ефектну победу над хезболасима, што је требало да буде јасно упозорење шиитским савезницима у Техерану и Дамаску", не без горчине 

констатује сунит спремајући се да данас оде за Саудијску Арабију због послова око нафтних постројења.

Док повремено нестаје струја па мноштво свећа чува светлост луксузног стана, делују помало трауматизовано, страхујући да им се уништавају наде да ће Либан постати просперитетан и независан. До јуче проамерички расположени, сада отворено критикују САД због показане незаинтересованости за патње Либанаца. "Зашто су упослили Израел да нас засипа бомбама претварајући се да нам тиме помаже да се ослободимо Хезболаха? Зашто, када хоћемо да створимо Либан који ће сам, без уплитања са стране, дијалогом, а не ратом решавати своје проблеме?", пита се маронит.

Либанци за столом припадају првим ешелонима који су се 2005, током "Револуције кедра", супротставили хегемонији Дамаска и – уз подршку коју су тада имали од Вашингтона – нагнали сиријску војску да после 29 година напусти Либан. Земља са највише демократске традиције на Блиском истоку требало је да буде пример региону.

Годину дана касније, Либан је суочен са суровом истином која је реплика америчке борбе за "срца и душе" Ирачана. САД су стопирале резолуције које су овај рат могле да прекину много раније. Аминовале су израелско разарање Либана.

Док Буш међу симпатизерима поново регрутује противнике, четири милиона Либанаца било је талац двојице отетих израелских војника. Подсећа ме на домовину.