Рат светова

На једној тезги Каленићеве пијаце, у ово кишовито пролеће пуно наде да ће ипак најавити лето, леже две гомиле лепих, свежих краставаца. Домаћих, или како би поштоваоци нијанси и каино-авељевских разлика рекли – србијанских. Поред леве гомиле продавац је истакао цену од сто двадесет динара, крај десне само шездесет. – Зашто су ови толико јефтинији? – питам га. – Зато што су криви.

Остали који се ту задесише питају исто, а кад добише одговор, сумњичаво разгледају обе гомиле и купују са скупље. Криви краставчићи су баш симпатични, облика ћириличног „с” личе на оцила у нашем грбу, али све је то џабе кад нису прави, како доликује краставцима. Нико да их погледа. Мудри супруг пун закључака објашњава супрузи која преврће по јефтиним краставцима: – Ови никад не би прошли у Европској унији! Стварно не би. Шта ће Европској унији криви краставци кад она преферира праве и једнаке?! Доста јој је торња у Пизи, а ми како знамо да се носимо са нашим кривинама. У савременим хипермаркетима воће и поврће мора да буде истог облика и величине, све уз длаку природи коју баш брига за једнакост. Генетичари су на путу да направе и коцкасту јабуку која би се лакше паковала у гајбице.

Призор с Каленца подсетио ме је на вечити несклад и сукоб свега са свачим. Дијалектичари су у праву кад указују на сталну борбу супротности, али, богами, и истих ствари, које не пристају да буду исте. А где је сукоб, ту је и насиље са пратиоцима несрећом и бедом, које остају као књижевна задужбина песника.

Насиље је цивилизацијска тековина. Оно не постоји у природи, јер нико не каже да је врабац извршио насиље над црвићем нити да је хоботница, пустивши мастило, краби насилно одузела право на личну слободу кретања. Свет је овај тиран тиранину и тешко могу да замислим како га виде они који се боре за друштво без насиља. Сви то желимо али још нико није понудио разуман рецепт за такав свет на који ћемо, изгледа, прилично да сачекамо.

У међувремену, халабука око Грчке и њеног неумереног економског сиртакија, трошења кредита, које доводи евро у опасну ситуацију. Научили смо нешто ново и о дијалектичком скоку, да се из греческе мудрости Кир Јањиног бројања слатких малих дуката може лако упасти у расипништво. Грци који су измислили филозофију, позориште, поезију, узо и цацики, физику и метафизику, чак и демократију (због које воде испред кинеске цивилизације, потпуно неосетљиве на ову појаву), довели су себе у ситуацију да одговарају пред европским судом части. Где су паре? Не помаже ни то што су Грци измислили и Тројански рат чије је фазе анализирао Клаузевиц у својој теорији ратовања: смишљање повода који нема везе с правим узроком (лепа Хелена), исцрпљивање непријатеља дугогодишњим ратовањем (десет година), ко те удара с копна и ти њега с копна, никако с мора или из ваздуха ма колико ти летећи богови помагали, на крају примена лукаве тактике у виду Тројанског коња. Осим тога, њихове вазе, статуе, рељефи шепуре се у многим светским музејима који, захваљујући античкој култури, убацују у своју касу приход од туризма. Неки докони статистичар могао би да изброји колико их је само дошло у Лувр да види Нику са Самотраке па да израчуна колико је то процената од европског дуга. Мелина Меркури, славна глумица и некадашња министарка грчке културе, до смрти је у својој мукотрпној кампањи кумила и молила да се њеној земљи врати велики фриз с Партенона, који су радници лорда Елџина, британског амбасадора 1802. године у Грчкој под отоманском окупацијом, одвалили с храма и укрцали на брод, умало га не потопивши.

„Никад недељом”, тако се звао Мелинин најпознатији филм. Пут фриза до Британског музеја дуг је и болан, јер је лорд, у ствари, желео да украси своју кућу у Шкотској. Зашто копије и којекакви гипсани одливци? Зашто не праве скулптуре кад их има већ толико? Госпођа Меркури упорно је објашњавала шта за Грке значи Партенон. „Он је наш понос, симбол наше отмености и племства, атрибут демократске филозофије.” Мермерни одломак, по свој прилици, још није враћен, али су зато Енглези дали Грцима на такмичењу за песму Евровизије дванаест поена. Срећа је бар у томе што можемо да га видимо у лондонском музеју, за разлику од наше бронзане статуе дечака са Чукур чесме, коју су нашег рода насилници искасапили и продали будзашто у старо гвожђе.

И тако, никад краја причама о „кривим дринама”. А наш нобеловац је у праву. Јесте да су криве, али не одустајемо да их исправљамо.