ХОДНИК СА БАЊИЦЕ

Споља то изгледа као свака друга касарна Војске Србије. Пријавница са два војника који вам затраже личну карту, па стражара где се одмара и припрема касарнска стража и затим комплекс зграда некадашње команде Првог ваздухопловног корпуса РВ и ПВО некадашње СФРЈ, па онда како су године пролазиле и држава се смањивала и разних других команди. Шта је све ту данас, то вероватно не знају ни они војници са пријавнице...

Зграда одмах иза пријавнице са дежурним војницима на свом улазу има дежурне подофицире. Све је по војничким прописима, дисциплина брале, нема зезања. Лево се улази у дугачак ходник и ту, заправо, почиње прича о реформама једне војске.

Металне касете, дрвени ормари, лавори, празне кутије од телевизора, усисачи за прашину, дечје играчке, колица и бицикли, све у низу напросто је од пода до плафона закрчило ходник. Све што је остало од имовине војних избеглица и бескућника са простора некадашње Југославије. С друге стране тог "бувљака" врата са именима породица. По једна соба по породици од неколико чланова, муж, жена и деца. Само госпођа Љуба, Словенка која је са ЈНА, где је била и запослена, дошла из Илирске Бистрице у Београд 1991. године, има две просторије. За њу, мужа и две одрасле кћери.

Негде на крају тог ходника туге, чајна је кухиња са водом и ту тих тридесетак породица себи спрема храну. Одмах до кухињице санитарни чвор са два тоалета-чучавца и два туша. На скоро 80 људи.

Било је вече и ред за тоалет и туш већ се формирао у ходнику: мала деца, одрасли тинејџери, некадашњи официри, бивши рањеници са фронтова бивше и садашње државе, њихове жене. Тишина и понеки огорчени мушки поглед старијих људи на придошлицу са стране. Поглед њихових жена, које из тог купатила-тоалета излазе у баде мантилима, пријатан је, скоро да је извињавајући. Као да жене лакше подносе судбину, ако је то уопште судбина? Одрасли улазе у своје собице, на ходнику остају само деца у пиџамама да се играју са мачком. И тако то траје већ 15 година. Јер, војници су научили да трпе, то им је у опису радног места.

Напољу је већ ноћ, касарна је утонула у мир бањичког брда, командир страже спрема се да разведе своје војнике по стражарским местима. Одсечне команде и покрет. Млади војници сигурно виде бивше војнике из ходника туге. Можда знају, можда и не знају кроз шта су све прошли станари тог ходника? Али то сигурно наслућују. И сигурно виде однос војске и државе према бившим војницима.

Војник не следи наредбе које би могле да изазову његову смрт само зато што носи униформу, или зато што само верује у патриотизам и дужност. Он слуша наређења када осећа бригу државе и војске о њему. Ако тога нема онда наступа крах кодекса вредности и части официрског кора, пада стандард интегритета војног позива. Зашто се на Војну академију јавило једва двадесетак кандидата, зашто више нема испраћаја у војску? Колико резервиста би се данас добровољно одазвало војном позиву? Чега је то последица? Годинама смо живели у уверењу, што је добро за армију, добро је за друштво и народ. Народ и армија су јединствени, па је народ и постао армија. И сада, после свега, у мирнодопско време армија је постала армија, само мали део народа. А циљеви народа нису само војни. Као да синтезе интереса армије и народа више нема, као да се везе између армије и нације полако кидају.

У протекле три године Београд је био место са највише одржаних округлих столова, семинара и скупова у свету по питањима војних реформи, реформи система безбедности и обавештајних служби, уласку у Партнерство за мир, реконструкцији оружаних снага и збрињавању прекобројног војног особља, уништавању мина, пешадијског наоружања, мерама поверења и безбедносног релаксирања на Балкану, професионализацији оружаних снага и контроли војних арсенала. Многи су се на томе и паразитски етаблирали. У међувремену, именујемо и преименујемо све новије и по именима звучније војне команде. У међувремену од војне имовине распродајемо све оно што је створила некадашња СФРЈ, од оружја до непокретности, осим Титових вила. Зачудо, њих нема на списку војне имовине за продају. Како то објаснити станарима тужног ходника на Бањици?

Последњи српски регрут дефиловаће пред заставом Србије вероватно 2010. године. До тада мислићу на речи последњег америчког команданта у Вијетнаму, генерала Фреда Вејанда: "Америчка армија, заправо је народна армија и припада америчком народу, који је љубоморно и власнички заинтересован за све што се у њој збива и зато се армија никоме не може олако препустити"...