Правда је једино решење

Нови Сад – У програму новосадског филмског фестивала чије су пројекције сваке вечери испуњене до последњег места (у Дунавском парку се стоји и седи на трави), публика се подсетила досадашњег рада ирачког редитеља Мохамеда Ал-Дарађија. У селекцији „Под рефлектором: Мохамед Ал-Дарађи”, фестивал је указао на његова дела „Сан” и „Рат, љубав, бог и лудило”, које је овај тридесетдвогодишњи аутор снимио по напуштању студија филма у Лондону, када се вратио у Ирак и уживо снимао рат, а његов последњи филм „Син Вавилона” такмичи се у програму „Егзит поинт” за Гран при фестивала. У потресној причи о путовању Курда Ахмеда (12) и његове бабе у потрази за телом оца, односно сина који је страдао у Ираку, Ал-Дарађи проговара о трагедији у којој је током протеклих 40 година страдало милион људи, и о откривању 300 масовних гробница са њиховим остацима.

Филм промовишете по свету уз апел гледаоцима да потпишу петицију намењену Уједињеним нацијама, Европској унији и Арапској лиги у циљу идентификације настрадалих у Ираку?

Реч је о важној мисији за мој народ, кампањи о несталима у Ираку, јер сматрам да филм надилази уметност, треба да буде ангажован и да утиче на отрежњење друштва. Ми у Ираку не знамо где су тела милион људи који су страдали, многа тела су откривена у масовним гробницама, али без личних докумената, па је за идентификацију потребна ДНК анализа остатака. Пошто Ирак нема средстава, ни техничку подршку, утичем на јавност да нас подржи како би породице пронашле своје страдале.

Један од јунака Вашег филма каже: „Садам Хусеин је животиња, а Американци су проклетници”. Какав је Ваш став?

Садам је био диктатор, а Американци су окупатори. Када окупирате једну земљу, ви је уништите. Американци нису дошли у Ирак да помогну мом народу, већ су дошли због ширења свог утицаја, економских апетита, изградње инфраструктуре за коју тендере добијају америчке компаније, и, најважније, због нафте.

Радња Вашег филма смештена је у време непосредно после пада Садамовог режима. Како се сећате тог времена?

Било је то време хаоса, тела настрадалих била су свуда на улицама, није било хране, воде, струје. Садам је склоњен, дошли су војници Запада, народ је био у страху и није излазио из кућа. Био сам у шоку, у некој врсти кошмара.

А у каквим условима сада живите у Ираку?

Од пада Садама до данас мало тога се суштински променило. Један диктатор је замењен организованим системом диктатора. Временом, живот је почео да се нормализује, а сада се суочавамо са корупцијом и осветама за жртве свих ратова.

Зато филмом шаљете универзалну поруку да освета никоме није донела добро?

За време рата мислимо само о освети, али она никоме не помаже. Освета није решење, правда је једино решење. Правда мора да постоји и за жртве и за злочинце. Та порука се може применити и на простор Југославије. Суђења која се тренутно дешавају у Хагу могу да помогну поновном зближавању балканских народа, јер је суживот најважнији за будућност. У Ираку нисмо имали поштена суђења, то су више биле пуке освете. Зато, иако осећају бес према злочинцима, јунаци мог филма нису за освету Садаму, већ за фер суђење које, ипак, није имао.

-----------------------------------------------

Не кријем утицај Роселинија

У Вашим филмовима приметан је утицај италијанског неореализма?

Не кријем то, чак истичем да на мене највише утиче Роберто Роселини. До сада сам у филмовима говорио о рату на основу снимања реалног, стварног живота и последица које је рат оставио на обичног човека. Моји јунаци су стварне особе, нисам измишљао њихове судбине. Између стварности и играног филма постоји само танка линија која их разграничава, а у Ираку се то највише потврђује. Ту линију волим и њој тежим.