Упорност слепог Петра Бешлића

Нови Сад – Један од пратећих програма новосадског фестивала филма и медија указује на модерне токове у новом хрватском филму, а међу седам изабраних филмова је и дело „Храбро и на резултате” Дејана Аћимовића. Реч је о документарном филму о Петру Бешлићу (25) који је рођен слеп на једно око, који је суровом судбином у 11. години изгубио и друго око, али га то није спречавало да постане први хрватски слепи атлетичар, параолимпијац и спортиста који је током такмичења у дисциплини на 1500 метара постигао шести резултат на свету.

Филм говори о невероватном Петровом успеху, али и о свему ономе што је његов унутрашњи свет, малим стварима које га чине срећним, и проналажењу мотивације да се без обзира на хендикеп живи нормално.

– Мој играни филм „Морам спават, анђеле” био је први филм који је у Хрватској рађен и за слепе особе. На премијери је било 200 слепих особа, међу којима и Петар. Занимало ме је како он доживљава филм иако не може да га види. Испричао ми је своје импресије, филм je врло емотивно деловао на њега и, иако је слеп, није му промакло много тога – каже редитељ Аћимовић и објашњава да се филм за слепе реализује тако што се у дијалошку компоненту већ измонтираног филма, између дијалога актера, снима и учитава опис радње, попут читања дидаскалија из сценарија.

– Дружили смо се годину дана, снимио сам 150 сати материјала, његове тренинге на стадиону и у теретани, а боравио сам са њим и на Параолимпијским играма (ПОИ) у Пекингу 2008. године – додаје Аћимовић.

– Рад на филму била је додатна мотивација за бољи резултат у трчању, да покажем да без обзира на инвалидитет који имате ништа није тешко ако имате вољу. Дејан Аћимовић је први редитељ који је у Хрватској отворено и јавно проговорио о проблемима слепих у имплементацији у друштво – истиче слепи атлетичар Петар Бешлић, иначе телефониста по занимању.

Пратећи Петра у сваку стопу, Аћимовићева камера открива и како слепи атлетичари тренирају и трче: неопходно је да уз атлетичара трчи и водич са којим је повезан гуменом еластичном траком, уз константну комуникацију о кретањима и трчању на стази. По неписаним правилима, водич би требало да брже трчи минимум две секунде од слепог атлетичара да би могао да га води.

Тренер Срећко Опашић, који је заједно са Петром био гост Синема сити фестивала, истиче да је успех бити шести на свету, четврти у Европи, и учествовати на Параолимпијским играма.

Слепи атлетичар Петар Бешлић, који не игра на резултат, врло је задовољан филмом о себи и својим напорима, и сматра да слепи не би требало да се увлаче у себе и затварају у кућу, већ да изађу у свет.

И. Аранђеловић