ПОВРАТАК ТАЛИБАНА

Волео бих да знам коме је то у хијерархији републиканаца пала на памет идеја да Џорџа В. Буша пореди са Абрахамом Линколном. Буш, кажу, мења генерале када њихови планови не функционишу баш као што је Линколн чинио неколико пута таком америчког грађанског рата. Било би боље да се, уместо несувислог поређења са председником и оснивачем својих републиканаца, Буш сетио речи председника Бенџамина Франклина: никада није било доброг рата или лошег мира.

Могао је, али није, па се зато, прикривен ирачком трагиком, Авганистан усијава претећи да тај рат и прву операцију снага НАТО-а ван Европе поведе у лошем правцу.

Талибани и њихови савезници из Ал каиде јачи су и опремљенији него пре америчке интервенције 2001. Југ је, истина, крајем прошле године привремено очишћен, али сви са стрепњом очекују нову фебруарску офанзиву.

Американцима су талибани заклети непријатељи. Авганистански сукоб, обележен самоубилачким акцијама и друмским бомбама као у Ираку, проглашен је на новембарском самиту НАТО-а за "кључни приоритет" 26 држава чланица.

Руси и Кинези не говоре много, могуће је да су задовољни што су се Американци увалили у рат чији се крај не види, мада зазиру од покрета који је повезан са њиховим сепаратистима. Индија је нервозна. Пакистану су највећа регионална претња. Као и државама Централне Азије. Муслиманске земље не подносе њихову ригидну интерпретацију ислама. Ни шиитски Иран.

Како је онда могуће да се упркос толиким непријатељима талибани врате и боре неочекиваном силином? Како појачавају џихад глобалној велесили и мултинационалним моћним и технолошки супериорним снагама НАТО-а? Како су поново успоставили контролу над многим подручјима Авганистана ширећи утицај и по деловима пакистанске територије?

Успон талибана је потврда недостатка алтернативе. Индикација слабе државе чији се људи окрећу религиозним екстремистима и националистичким групама које им обезбеђују безбедност и живот, чак и када је то по цену основних људских права.

Авганистанци су разочарани. Слабашна централна власт, притисци локалних господара рата, трговаца дрогом и корумпираних бирократа, "колатералне штете" америчких бомбардовања. Обнова готово да је замрла и расте уверење да се упркос присуству страних снага држава распада.

Талибани освајају симпатије док се председник Хамид Карзаи доживљава као амерички лутак. Авганистан је још једна локација нараслог антиамериканизма: лакше је живети с талибанима него са онима које сматрате окупаторима. Све поново подсећа на Ирак, зар не?

Од када је децембра 2001. у Бону на међународној конференцији исцртана будућност Авганистана и склопљена прелазна влада која ће заменити талибане, неки амбициозни циљеви су остварени уз много тешкоћа и одлагања: традиционална племенска скупштина, Лоја џирга, одобрила је владу наредне године, а после много деценија одржани су председнички и парламентарни избори.

Квантитет је постигнут, не и квалитет. Домаћи задатак добијен у Бону – да Авганистан постане демократска земља ослобођена терора – ради се ошљарски. Упркос присуству 26.000 војника НАТО-а – трећина су Американци – тамо и данас управљају оружје и племенски команданти.

Зашто су талибани у успону? Зашто милијарде долара помоћи и хиљаде страних војника нису окренуле ситуацију?

Зато што су странци на себе потрошили лавовски део помоћи земљи у којој већина људи живи са мање од 200 долара годишње, а само 13 процената има струју. Зато што нису помислили да стварају институције нове државе. Зато што нису још 2002. покушали да талибане увуку у политичке процесе. Зато што је војника недовољно да би разоружали локалне велможе. Зато што нису створени армија, полиција и судство.

Зато што је опијум Ахилова пета Авганистана, иако су поља мака у време талибана била готово уништена. Рекордна жетва од 6.000 тона омогућила је илегални бизнис који је прошле године обрнуо око три милијарде долара. Ова количина новца, готово половина националног бруто производа, корумпира Авганистан од врха до дна.

Није чудо да Авганистанци кажу да им се живот мало променио. Уплашени су од рата који је далеко од тога да је добијен. У операцијама НАТО-а страдају цивили, разарају се обрађена земља и куће. Многи су расељени и живе само од продаје злата које се традиционално купује женама.

Талибани Командира верних, муле Омара, уживају већи углед од међународних званичника који само обећавају развојне пројекте. Планови обнове постоје, али нису реализовани. Где путеви престају, талибани почињу. Без подршке локалаца нема успеха, али – и да ствари стоје повољније – питање је да ли би га било у земљи која се традиционално одупирала странцима, од Британаца до Совјета.

Појачан отпор и растући салдо погинулих деле НАТО. Успех у борби против талибана проглашен је за тренутно највећи тест који дугорочно одређује значај Северноатлантског савеза као глобалне силе. И док Авганистан прети да постане мини-реплика Ирака, Англо-Американци поново говоре о "победи".

"Мислим да постоји осећај да ова мисија у Авганистану још није добијена, али може да се добије и ми, заиста, побеђујемо", рекао је британски премијер Тони Блер на самиту НАТО-а у Риги. Самоуверено, попут Буша који је "победу" у Ираку славодобитно прогласио непуна два месеца после инвазије.

Главни савезници су скептични. Немци, Французи, Шпанци и Италијани једва су пристали да америчким, британским, канадским и холандским трупама које се боре на југу упућују појачања у случају "ванредних околности".

Немци су у посебно деликатној ситуацији. Војни планери у Берлину разматрају могућност слања два борбена батаљона. Био би то тренутак историје за земљу којој је током шест деценија од Другог светског рата пацифизам постао део идентитета. Канцелари су један за другим показивали аверзију према свему што је војно.

"Немачки војници носили су вреће са песком по поплављеном Дрездену, помагали српским мајкама на Косову и градили школе у Авганистану", писао је недавно "Шпигл". "Они раде све, као болничари или социјални радници, али нису – барем у очима јавности – борци тренирани да убијају друга људска бића. Срећни су да другима препусте убијања и умирања док путују светом као социјални радници обучени у маскирне униформе."

Буш несмотрено притиска Немце да прихвате милитантни курс ризикујући прекоатлантске поделе као уочи инвазије на Ирак. Ослања се на послушне придошлице. Пољаци овог месеца шаљу додатних хиљаду војника. Чеси, Бугари и Македонци ограничили су се на фармацеутске контингенте. То је углавном све.

Попут осипања "коалиције вољних" у Ираку, све је мање оних који са ентузијазмом учествују у првом пројекту Бушовог рата против тероризма. Једни су уморни од жртава. Други одбијају да њихови војници "уче да убијају".

Оваква "подела рада" нервира Американце. Траже равномерније учешће у ризику. Чему служе пријатељи, питају се у Вашингтону док у позадини одзвања оно старо питање: зашто нас мрзе?

Буш ће пре завршити као Линколнов претходник Џејмс Бјукенан који је у Белој кући живео од 1857. до 1861. Историчари могу да расправљају о томе да ли је грађански рат био неизбежан и деценију пре него што је Бјукенан преузео дужност, али овај је у аналима остао уписан као председник који је омогућио последњи корак ка амбису грађанског рата – рата чији број жртава надмашује укупне америчке губитке у свим каснијим ратовима.

Буш је далеко од Линколна. Приближава се легату који заслужује: председника који омогућава катастрофе.