Самоћа целог света

Недавно је у Удружењу књижевника Србије у Београду представљена књига "Приче из самоће" Тијане М. Ђерковић (1959), коју је објавио "Филип Вишњић". Тијана М. Ђерковић је Београђанка која готово двадесет година живи и ради у Риму, а управо је добила другу награду на књижевном конкурсу Фестивала "Љубавно писмо", који организује Савез општина Кјети–Пескара, у италијанској области Абруцо, и Културна асоцијација "Санио Силвестре" из Кјетија. Објавила је неколико књига превода са италијанског и руског језика, међу којима су "Речник масона" Луиђија Троизија, "Јелена Савојска" Рената Барнескија, "Црна болест" и "Лакеј и девојчура" Нине Берберове. "Приче из самоће" је прва књига Тијане М. Ђерковић на српском језику, а први роман "Небо над Београдом", написан на италијанском, објавила је 2000. године.

Ваша прва књига прича на српском језику, говори о самоћи. Да ли је то симболичан спој?

– Негде подсвесно вероватно да постоји веза, али на српском језику говорим у породици у Риму, тако да је та усамљеност и носталгија везана за матерњи језик релативна. "Приче из самоће" су извучене из једног већег корпуса, који обједињује заједнички мотив усамљености. Није то само језичка, или физичка усамљеност, реч је о онтолошкој усамљености човека, који може да живи било где у свету, у било каквој средини. Усамљеност је можда једна од основних карактеристика живота којим се живи не само у Србији, већ и у великим градовима Европе, много "срећнијим" срединама. Само што је то израженије у Београду. Отуђеност је велика, без обзира на то што човек говори својим језиком и у свом је родном граду. Ипак, усамљеност је свуда где има људи.

Занимљива је прича "Син" јер описује брак Српкиње и Италијана. У њој дајете и специфичну разлику ова два менталитета. Како видите те разлике?

– Срби и Италијани су врло слични једни другима. Страсни смо кад волимо, па и када мрзимо. Само што Италијани више вербализују своја осећања, док смо ми у стању да само гестом тела, или на неки други начин, изразимо неку своју емоцију. Ових дана много размишљам о Београду, свом родном граду, и закључујем да смо ми људи земље пропуштених прилика. То је основно осећање које ме обузме када дођем у Београд. За разлику од Италијана, ми не поседујемо радост живљења. Многи ће рећи да смо били пет стотина година под Турцима, па петнаест година под санкцијама, и тачно је да објективно није лако живети у Србији, али ми не чинимо ништа да би нам било боље. Основна разлика је у томе – волети живот, уживати у њему и радовати се. То раде и најразличитији слојеви људи у Италији. У причи "Син" ову разлику два менталитета дочарала сам мотивом зачина. Италијани једу рузмарин, а ми га стављамо на ревер и од свега правимо симбол, ствар на коју се чека. Ако не почнемо сами себе да мењамо, споља то нико неће учинити за нас.

Милисав Савић је упоредио јунака Ваше приче "Снег" са Милошем Црњанским који у Риму, уочи Другог светског рата, чезне за снежним пределима Севера. За чим чезне Ваш јунак?

– Вероватно да ни он сам не зна за чим чезне. Он је суштински и дубоко незадовољан, било где да се налази. Незадовољан је код своје куће, својим именом и презименом, местом у којем живи, па и када оде тамо где мисли да је "обећана земља". Просто као да није рођен срећан. Срећа не значи добитак на лутрији или другу врсту богатства, већ пре позитивно прихватање живота и мирење са свим оним што он носи. То је уметност превазилажења. Има људи који имају породицу и богатство, али су дубоко несрећни. Такав је јунак приче "Снег". Он је дошао до великог града и важног положаја, а шта му сада недостаје? Недостаје му снег, пошто све има.

Данашњим људима дакле недостаје метафизички ослонац?

– Мислим да нема краја док је човек жив. Врхунац се никада не достиже у духу. Ослонац нам стално измиче, јер данашњи човек се углавном клања Богу израженом у цифрама. Те цифре су извор празнине и суштински ништа не пружају. Бићете ипак несрећни уз све то. Моја генерација је одрасла без Бога, у време СФРЈ, а вера се ипак добија у детињству, уз мајчино млеко, или се не добија. Све што сада чинимо је покушај да се то надокнади. Моја генерација се зато негде изгубила, јер многи нису остварили ни оно материјално, а немају ни веру. Тако да су у врло лошој ситуацији.

За чим ви чезнете?

– Не могу да не дођем у Београд, али ме секира ово што налазим овде. Негде ипак чекам да се вратим у Италију. Али, свој Београд сам направила тамо, говорећи у кући свој језик. Не сматрам да сам у расејању, просто живим у две земље, две културе, које су обе моје. Мислим да је то велико богатство. То сам дочарала у својим причама.

-----------------------------------------------------------

Месец дана под бомбама

Како је настала Ваша књига на италијанском "Небо над Београдом"?