Кад се погоди „тарифа”

Причам онако како ми је причао, ових дана, млади сељак и угледни фармер из једног села крај Горњег Милановца. Немојте тражити да кажем његово име и презиме – коштало би га то много скупље него што га је већ коштало. У ствари, препричавам трудећи се да ништа нити додам нити шта одузмем од његове приче.

– Прескочићу – каже ми невесели човек – како је почело и како је дошло до тога да мој једногодишњи син, јединче у родитеља, за сада, морадне под хируршки скалпел. Предстоји операција озбиљна, не знам куд ударам главом, ваља ми с макањом у Београд. Чуо сам да све ваља „подмазати”, да тако лакше иде.

И тако се, једног дана, нађем у државној клиници са балоном домаће препеченице. (Знам којој, али из истог, горенаведеног разлога не могу вам рећи – прим. Б. Л.). Питам се да ли ће бити довољно, а не смем никога да питам да ли још шта треба и колико треба. Срећом, нисам ни морао, хирург ми је олакшао муку: „Балон спусти овде, а ако има још шта, ево фиоке у мом столу. Ја одох, вратићу се за пет минута.” Остах сам у канцеларији. Окрећем се око себе, а канцеларија око мене. Шта ћу! Спустим балон и прекријем га једним белим мантилом са чивилука, да се не види. Отворим фиоку и спустим у њу 400 евра, па је затворим. Не би дуго, врати се хирург. Отвори фиоку, преброја паре, стави их у џеп и рече, као узгред: „Видећемо кад можемо да закажемо операцију.” Мени се жури, малишан је у тешком стању. То „видећемо” може да потраје месец или више. Брзо мислим и брзо закључих шта ми је чинити. Извадим још 200 евра и „тутнем” му у џеп. „Доведи га у понедељак, одмах ћу га оперисати”, одобровољи се чика доктор.

Добро је, погодих „тарифу” – помислим и, уз сву своју муку, тежу од воденичког камена, одахнух и расположих се. Био је петак, брзо ће операција.

новинар и писац