И Симовић би међу сведоке сараднике

Гранична полиција МУП-а Србије ухапсила је јуче ујутро код Моровића, недалеко од граничног прелаза Батровци, Милоша Симовића (31), одбеглог члана „земунског клана” који је у Хрватској осумњичен за покушај убиства Сретка Калинића.

Полиција наводи да је Симовић ухапшен приликом покушаја да илегално пређе државну границу.

Симовић код себе није имао документа, а како сазнајемо у добро обавештеним изворима, он се полицији представио и рекао: „Дошао сам да одслужим своју казну”.

Код себе је, како сазнајемо, имао лаптоп. Симовић је јуче приведен у просторије београдске полиције, где је уз помоћ отисака прстију и ДНК анализе утврђен његов идентитет.

У добро обавештеним изворима за „Политику” је речено да се очекује да ће Милош Симовић понудити специјалном тужиоцу да буде сведок сарадник.

„Симовић је у неформалном разговору признао да је пуцао у Калинића. Он је нова велика шанса да се разоткрију многи нерешени злочини. Симовић је прави инсајдер, човек који зна све тајне ’земунског клана’. Само треба сачекати његов позив. Верујемо да ћемо од њега сазнати многе драгоцене податке, али је јако важно да се не направи процедурална грешка”, кажу наши извори, подсећајући да закон даје могућност да и правноснажно осуђене особе постану сведоци сарадници у новим поступцима, чиме би могли да добију умањење већ изречених казни.

У међувремену, загребачка полиција истражује пуцњаву на обали језера у Ракитју, када је Симовић ранио Калинића са два хица у груди и стомак. У Загреб је допутовао и Родољуб Миловић, начелник Управе криминалистичке полиције МУП-а, који је током акције „Сабља” истраживао атентат на премијера Зорана Ђинђића и злочине „земунског клана”.

Према сазнањима „Политике”, сумња се да је Симовић у Калинића пуцао из страха. Упућени у истрагу, али и у манире и односе унутар „земунског клана” кажу да је мало вероватно да је Симовић унапред планирао да убије главног убицу „земунског клана”.

„Тамо се нешто чудно догађало. Милош Симовић зна да убије и да је хтео да убије Калинића, он би то и успео. Урадио би то тако да би убиство остало неразјашњено и нико га не би повезао са злочином. Симовић не би то учинио без ’овере’ у главу, не би ризиковао да га остави у животу, испалио би много више метака, а не само два. Могуће је да је и Калинић извукао оружје, па је Симовић побегао”, тврде наши извори, додајући да, иако су се Калинић и Симовић, заједно крили више од седам година, они никада нису веровали један другом.

Милош Симовић, одмах по утврђивању идентитета, требало би да буде пребачен у Окружни затвор на издржавање казне од 40 година, на колико је осуђен у процесу против „земунског клана”, као и од 30 година због учешћа у атентату на премијера Ђинђића. Обе пресуде су правноснажне и Симовић је, према закону, искључиво у надлежности Специјалног суда. Нико нема право да са њим разговара без дозволе судије Специјалног суда. Симовић је јуче по подне пребачен у затвор у Пожаревцу, специјализован за осуђене за организовали криминал, сазнајемо у Управи за извршење затворских санкција.

„После смештања у затвор, Симовићу ће бити уручене обе пресуде које су донете у његовом одсуству. Уколико затражи ново суђење, изабраће адвоката, или ће му бити постављен бранилац по службеној дужности. Биће одржано ново суђење на коме ће се судити само њему, а тужба и одбрана изјасниће се о томе да ли су сагласни да се прочитају већ изведени докази или ће се сведоци саслушавати поново”, објашњено је за „Политику” у Специјалном суду.

Милош Симовић, познат по надимцима Миша, Мишел и Главоња, иако најмлађи на списку оптужених за злочине „земунског клана”, био је највише рангиран члан ове криминалне групе и човек у кога је покојни Душан Спасојевић имао огромно поверење. Спасојевић га је сматрао интелигентнијим и способнијим од осталих, због чега је био вођа готово свих криминалних подухвата клана и управо он је преносио наређења Спасојевића и делио задатке осталима. Симовић је распоређивао чланове клана приликом покушаја атентата на Ђинђића код Београдске арене, али и пре тога, на Копаонику. Исти посао обављао је и на дан атентата 12. марта 2003. године, и управо је он нашао просторију у згради Завода за фотограметрију, из које је пуцано на премијера. На дан када је извршен атентат на Ђинђића, Милош Симовић био је код болнице „Рудо” одакле је атентаторима најавио долазак колоне премијерових возила.

У поступку против „земунског клана” утврђено је да је Милош Симовић са два хица из пиштоља убио Бранислава Лаиновића. Пуцајући из аутоматских пушака из аутомобила који је возио његов брат Александар, Милош Симовић заједно са Владимиром Милисављевићем убио је Срђана Љујића. На идентичан начин убио је и Жељка Бодиша, Ненада Батоћанина и Жељка Шкрбу.

Био је ангажован на тајном праћењу Зорана Ускоковића Сколета, Тодора Гардашевића, Љубише Бухе Чумета, Средоја Шљукића, Јована Гузијана Цунера, Ивицу Јовановића, пре него што су их убили Сретко Калинић и остали чланови клана.

Милош Симовић учествовао је и у отмицама Вука Бајрушевића, Милије Бабовића, Мирослава Мишковића и Сувада Мусића, као и у дизању у ваздух Бухине фирме „Дифенс роуд” и бомбашком нападу на просторије ДСС.

После хапшења Калинића и Симовића, још тројица „земунаца” и даље су у бекству – Нинослав Константиновић, Владимир Милисављевић Будала и Милан Јуришић.

Доротеа Чарнић

----------------------------------------------------

„Штекови” финансирани из Србије

Крунослав Боровец, портпарол МУП-а Хрватскерекао је на конференцији за новинаре да је Симовић затечен исцрпљен и неугледан док је пешице покушавао да пређе непроходни пролаз.

Он је одбацио нагађања да је хрватска полиција намерно пустила Симовића да пређе границу како би га ухапсила полиција Србије.

Боровец је рекао и да је приликом претреса станова у којима су боравили српски криминалци у Загребу утврђено да је њихов боравак у Хрватској финансиран из Србије.

--------------------------------------------------------

Лоцирале га термовизијске камере док је пливао

Моровић – Припадник „земунског клана” Милош Симовић покушао је у четвртак ујутро да илегално, кроз Моровићке шуме уђе у Србију. Како сазнајемо, од села Липовац до Бајакова, на хрватској страни Симовић је прешао бициклом, а онда је препливао реку Студву, која у том делу, на око три километра од села Моровић, представља граничну линију између две земље. Симовић је у тренутку када су га ухапсили припадници Државне граничне службе Србије на себи имао мајицу, дрес и патике, носио је ранац, био је исцрпљен и мокар. Како незванично сазнајемо бегунца су лоцирале покретне термовизијске камере. (/slika2)

Приликом хапшења, односно предаје, није пружао отпор, није био наоружан и одмах је припадницима ДГС-а открио свој идентитет.

На овом делу граница између Србије и Хрватске, у дужини од готово 50 километара, од села Јамене на Сави до аутопута Београд–Шид, пролази се кроз стогодишње храстове шуме што представља идеално подручје за илегални прелазак граничне линије. Међутим, и са једне и са друге стране границе полиција из граничних служби две земље, за надзор овог граничног простора, користи и покретне термовизијске камере за откривање илегалаца у граничном појасу. Иначе, на овом подручју је до половине прошле године било немогуће прећи граничну линију, јер је више од 500 хектара са србијанске стране границе било засејано минским пољима, а слично је било и на хрватској страни, па су „слепи путници” избегавали овај део границе. Од када је цео простор разминиран појачан је и физички и технички надзор граничног појаса, а две граничне службе, у интересу безбедности границе, доста добро сарађују.

Ј. С.  

----------------------------------------------------------

Признао убиство Зорана Вукојевића

Сретко Калинић признао је полицији у Загребу убиство Зорана Вукојевића Вука, сведока сарадника, чије је унакажено тело нађено поред аутопута у Београду у јуну 2006. године, сазнаје „Политика” из извора блиских истрази која се води у Хрватској.

Он је, како нам је речено, изјавио да су у том злочину учествовали и браћа Милош и Александар Симовић, покојни Зоран Повић, који је том приликом убијен, али и Нинослав Константиновић, такође одбегли припадник „земунског клана”.