Фудбалско-нафташки дуел Америке и Енглеске

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 11. јуна – „Специјални односи” између САД и Британије су само далека успомена на еру Буша и Блера у околностима када на видело излази да је еколошка штета коју је изазвао „Бритиш петролеум” у Мексичком заливу много драматичнија од дојучерашњих процена и када се проблем изливања нафте политизује са обе стране Атлантика.

Најновије процене говоре да се из бушотине која је ван контроле још од 20. априла у приобалне воде државе Луизијана не излива између 12.000 и 19.000 барела сирове нафте дневно, него између 25.000 и 30.000. То је – свака 24 сата око пет милиона литара црне масне течности која уништава океанску и обалску животну средину.

У таквим околностима британска мултинационална корпорација као да постаје амерички непријатељ број један, што се види и по све чешћем коришћењу њеног пуног имена: „Бритиш петролеум”, уместо уобичајене скраћеница БП.

Председник Обама, под притиском политичких противника и јавног мњења да „не командује кризом”, затражио је да „руководиоци адекватног нивоа” у идућу среду дођу у Белу кућу да би, наравно, положили рачуне о својој (не)одговорности за катастрофу. На дневном реду ће свакако бити и рачун за санацију и одштету појединцима и погођеним америчким државама и компанијама.

У ток контексту јавно су изречени захтеви да БП суспендује најављену исплату дивиденди својим акционарима (махом британским, мада је 40 одсто акција у рукама америчких инвеститора), како би приоритет добиле жртве, и док се не сагледа колико ће све да је кошта.

Према најновијој процени коју потписује „Креди свис”, санација ће коштати између 15 и 23 милијарде долара, плус појединачне одштете. БП, који је лане имао профит од 17 милијарди, то ће моћи да поднесе, али су већ у оптицају неки страхови да би укупни рачун могао да је доведе до ивице банкрота. Од почетка кризе, њена берзанска вредност је опала за 40 одсто, мада је и даље трећа нафтна компанија света, после „Мобил Ексона” и „Ројал Дач Шела”.

Али заоштравање реторике против БП није музика за уши у Британији, где је ова корпорација главни порески платиша (прошле године је државном буџету приложио 1,4 милијарди фунти), а због солидних и редовних дивиденди миљеник је и националног пензијског фонда који је међу великим инвеститорима у његове акције. „Антибританској реторици” трансатлантског савезника први се успротивио градоначелник Лондона Борис Џонсон, а потом су му се придружили и неки чланови кабинета премијера Камеруна, који је међутим показао разумевање за „америчке фрустрације” овим поводом.

Са британске стране потегнута су и нека непријатна поређења: да Америка опет практикује „двоструке стандарде”, јер остатак света није водио антиамеричку кампању кад су њене банке „загадиле светски финансијски систем”. „Доста је шутирања у дупе, господине председниче”, наслов је гневно интонираног уводника у данашњем лондонском „Тајмсу”.

Ово захлађење прати и пораст температуре уочи сутрашњег директног окршаја Америке и Енглеске на светској сцени: на светском фудбалском шампионату у Јужној Африци. Све тамошње утакмице већ имају димензију геополитике (тријумфи или порази сваког тима у униформама са државним обележјима биће разлог за славље и тугу сваке нације коју представљају), али овај енглеско-амерички дерби је повод и за неке историјске реминисценције.

И изливена нафта и фудбал су прилика за подсећање да су Америка и Енглеска, односно Британија, „рођаци” и вековни савезници – али и да су повремено били и непријатељи. У данашњем, надасве озбиљном, „Волстрит џорналу”, меч се тако најављује под насловом: „Енглеска против 13 колонија”.

Тих „13 колонија” су 1781. „империји у којој сунце никад не залази” нанели трајни историјски пораз, створивши конфедерацију из које су проистекле Сједињене Америчке Државе, које ће потом Британији преотети и титулу главне светске силе.

Ово је била прилика да се у сећање призове и помало заборављена чињеница да су Америка и Британија водиле један међусобни рат (1812), који је завршен нерешеним резултатом, мада је свака страна прогласила победу. Од њега се, међутим, дуже памти историјски пораз Енглеске против Америке – на светском фудбалском првенству у Бразилу 1950, са 1:0.

У најновијем окршају Американци се не заносе неким оптимистичким прогнозама. За њих су Енглези у тој области велесила. Американци се истина труде, али колико им је ово лоптање страно показује и да једини на планети за то имају друго име: „сокер”. Амерички фудбал се игра пре свега рукама, раменима и главама са шлемовима, а тек повремено ногама.

Енглези су послали свог фудбалског мисионара Дејвида Бекама да покрсти Американце и научи их „правој ствари”. Колико успева? Прави фудбал је овде веома популаран – али међу девојчицама у основним школама и женама, које су стигле чак и до титуле светских шампионки.

Милан Мишић