Fudbalsko-naftaški duel Amerike i Engleske

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 11. juna – „Specijalni odnosi” između SAD i Britanije su samo daleka uspomena na eru Buša i Blera u okolnostima kada na videlo izlazi da je ekološka šteta koju je izazvao „Britiš petroleum” u Meksičkom zalivu mnogo dramatičnija od dojučerašnjih procena i kada se problem izlivanja nafte politizuje sa obe strane Atlantika.

Najnovije procene govore da se iz bušotine koja je van kontrole još od 20. aprila u priobalne vode države Luizijana ne izliva između 12.000 i 19.000 barela sirove nafte dnevno, nego između 25.000 i 30.000. To je – svaka 24 sata oko pet miliona litara crne masne tečnosti koja uništava okeansku i obalsku životnu sredinu.

U takvim okolnostima britanska multinacionalna korporacija kao da postaje američki neprijatelj broj jedan, što se vidi i po sve češćem korišćenju njenog punog imena: „Britiš petroleum”, umesto uobičajene skraćenica BP.

Predsednik Obama, pod pritiskom političkih protivnika i javnog mnjenja da „ne komanduje krizom”, zatražio je da „rukovodioci adekvatnog nivoa” u iduću sredu dođu u Belu kuću da bi, naravno, položili račune o svojoj (ne)odgovornosti za katastrofu. Na dnevnom redu će svakako biti i račun za sanaciju i odštetu pojedincima i pogođenim američkim državama i kompanijama.

U tok kontekstu javno su izrečeni zahtevi da BP suspenduje najavljenu isplatu dividendi svojim akcionarima (mahom britanskim, mada je 40 odsto akcija u rukama američkih investitora), kako bi prioritet dobile žrtve, i dok se ne sagleda koliko će sve da je košta.

Prema najnovijoj proceni koju potpisuje „Kredi svis”, sanacija će koštati između 15 i 23 milijarde dolara, plus pojedinačne odštete. BP, koji je lane imao profit od 17 milijardi, to će moći da podnese, ali su već u opticaju neki strahovi da bi ukupni račun mogao da je dovede do ivice bankrota. Od početka krize, njena berzanska vrednost je opala za 40 odsto, mada je i dalje treća naftna kompanija sveta, posle „Mobil Eksona” i „Rojal Dač Šela”.

Ali zaoštravanje retorike protiv BP nije muzika za uši u Britaniji, gde je ova korporacija glavni poreski platiša (prošle godine je državnom budžetu priložio 1,4 milijardi funti), a zbog solidnih i redovnih dividendi miljenik je i nacionalnog penzijskog fonda koji je među velikim investitorima u njegove akcije. „Antibritanskoj retorici” transatlantskog saveznika prvi se usprotivio gradonačelnik Londona Boris Džonson, a potom su mu se pridružili i neki članovi kabineta premijera Kameruna, koji je međutim pokazao razumevanje za „američke frustracije” ovim povodom.

Sa britanske strane potegnuta su i neka neprijatna poređenja: da Amerika opet praktikuje „dvostruke standarde”, jer ostatak sveta nije vodio antiameričku kampanju kad su njene banke „zagadile svetski finansijski sistem”. „Dosta je šutiranja u dupe, gospodine predsedniče”, naslov je gnevno intoniranog uvodnika u današnjem londonskom „Tajmsu”.

Ovo zahlađenje prati i porast temperature uoči sutrašnjeg direktnog okršaja Amerike i Engleske na svetskoj sceni: na svetskom fudbalskom šampionatu u Južnoj Africi. Sve tamošnje utakmice već imaju dimenziju geopolitike (trijumfi ili porazi svakog tima u uniformama sa državnim obeležjima biće razlog za slavlje i tugu svake nacije koju predstavljaju), ali ovaj englesko-američki derbi je povod i za neke istorijske reminiscencije.

I izlivena nafta i fudbal su prilika za podsećanje da su Amerika i Engleska, odnosno Britanija, „rođaci” i vekovni saveznici – ali i da su povremeno bili i neprijatelji. U današnjem, nadasve ozbiljnom, „Volstrit džornalu”, meč se tako najavljuje pod naslovom: „Engleska protiv 13 kolonija”.

Tih „13 kolonija” su 1781. „imperiji u kojoj sunce nikad ne zalazi” naneli trajni istorijski poraz, stvorivši konfederaciju iz koje su proistekle Sjedinjene Američke Države, koje će potom Britaniji preoteti i titulu glavne svetske sile.

Ovo je bila prilika da se u sećanje prizove i pomalo zaboravljena činjenica da su Amerika i Britanija vodile jedan međusobni rat (1812), koji je završen nerešenim rezultatom, mada je svaka strana proglasila pobedu. Od njega se, međutim, duže pamti istorijski poraz Engleske protiv Amerike – na svetskom fudbalskom prvenstvu u Brazilu 1950, sa 1:0.

U najnovijem okršaju Amerikanci se ne zanose nekim optimističkim prognozama. Za njih su Englezi u toj oblasti velesila. Amerikanci se istina trude, ali koliko im je ovo loptanje strano pokazuje i da jedini na planeti za to imaju drugo ime: „soker”. Američki fudbal se igra pre svega rukama, ramenima i glavama sa šlemovima, a tek povremeno nogama.

Englezi su poslali svog fudbalskog misionara Dejvida Bekama da pokrsti Amerikance i nauči ih „pravoj stvari”. Koliko uspeva? Pravi fudbal je ovde veoma popularan – ali među devojčicama u osnovnim školama i ženama, koje su stigle čak i do titule svetskih šampionki.

Milan Mišić