Основци отворили словачку етнокућу

Шид – Док су се Да­ли­бор и Бо­јан Жјак, Ива­на и Да­ри­ја Кмећ­ко, Да­ни­јел Дро­бик, Дар­ко По­ва­жан, Алек­сан­дар Ма­лиц, Ср­ђан Ту­ра­ло и Да­ја­на Кри­жа­нић за­вла­чи­ли у та­ва­не и ста­ре ма­га­зе и при­ку­пља­ли ста­ре ства­ри, ни­ко ни­је мо­гао ни по­ми­сли­ти да ће ова де­ца из се­ла Љу­бе код Ши­да са­ку­пи­ти до­вољ­но ет­но­граф­ског ма­те­ри­ја­ла и смо­ћи сна­ге да отво­ре Сло­вач­ку ет­но­ку­ћу у овом се­лу, на за­пад­ним па­ди­на­ма Фру­шке го­ре, са око 500 ста­нов­ни­ка, пре­те­жно Сло­ва­ка.

Да­нас је, Да­ли­бор Жјак (15), ко­ји је тек за­вр­шио осми раз­ред, до­ма­ћин ет­но­ку­ће у ко­јој су из­ло­же­ни ста­ри пред­ме­ти из до­ма­ћин­ста­ва, уни­ка­ти ка­кве је те­шко да­нас про­на­ћи. Де­ца су са­мо­и­ни­ци­ја­тив­но при­о­ну­ла на по­сао убе­ђе­на да про­шлост овог се­ла не сме би­ти за­бо­ра­вље­на.

Сло­ва­ке  је, у са­да­шњу Љу­бу, у дру­гој по­ло­ви­ни 17. ве­ка на­се­лио илоч­ки гроф Ли­ви­је Оде­скал­ски, да­ју­ћи им пра­во да ис­кр­че шу­му и ко­ли­ко ус­пе­ју да ис­кр­че да то бу­де њи­хов по­сед, да на ње­му мо­гу гра­ди­ти ку­ће и жи­ве­ти, не као слу­ге, већ сло­бод­ни се­ља­ци, али са оба­ве­за­ма пре­ма Илоч­кој гро­фо­ви­ји. Сло­ва­ци су та­да до­шли из Пив­ни­ца, Бај­ше и дру­гих де­ло­ва Бач­ке, ис­кр­чи­ли шу­му, по­ди­гли се­ло и да­ли му име Љу­ба, по гро­фо­вој сред­њој ћер­ки Љу­бин­ки.

– Ка­да смо по­че­ли да ску­пља­мо ста­ре ства­ри ни­смо ни раз­ми­шља­ли шта ће­мо све на­ћи и шта са­зна­ти о про­шло­сти се­ла. А он­да се ме­ђу на­ма – де­цом ро­ди­ла иде­ја да отво­ри­мо ет­но­ку­ћу. Ста­ра ку­ћа на­би­ја­ча, вла­сни­штво Ан­дри­је Кмећ­ка, би­ла је иде­ал­на за то, са­мо, ни­смо ве­ро­ва­ли да ће нам Ан­дри­ја, ко­ји жи­ви у Ши­ду, до­зво­ли­ти да пре­у­ре­ђу­је­мо со­бе, кре­чи­мо и да од ку­ће пра­ви­мо му­зеј. Али, за див­но чу­до, он је при­стао. Би­ло је то 2008. го­ди­не. Еки­па ко­ја је све ово ура­ди­ла и ко­ја одр­жа­ва ку­ћу је­су уче­ни­ци основ­не шко­ле у Љу­би и су­сед­ном Ер­де­ви­ку – Бо­јан Жјак, че­твр­ти, Ива­на Кмећ­ко, тре­ћи, Да­ри­ја Кмећ­ко, ше­сти, Да­ни­јел До­брик, осми, Дар­ко По­ва­жан, ше­сти, Да­ја­на Кри­жа­нац, ше­сти раз­ред и наш друг Ср­ђан Ту­ра­ло, осно­вац ко­ји жи­ви у Гра­цу, али ле­ти кад до­ђе за­јед­но при­ку­пља­мо екс­по­на­те и сре­ђу­је­мо ову ку­ћу – при­ча нам Да­ли­бор Жјак.

Про­шле го­ди­не у ет­но­ку­ћи у Љу­би де­ца су ор­га­ни­зо­ва­ла три ве­о­ма ус­пе­ле из­ло­жбе ет­но­ек­спо­на­та у ве­зи са жи­во­том Сло­ва­ка у Љу­би и Сре­му, а ових да­на пред­у­зе­ли су но­ве ко­ра­ке, уре­ђу­ју још две со­бе, је­ди­но, ка­жу, не­ма­ју ста­ру спа­ва­ћу со­бу, од­но­сно кре­ве­те из да­ле­ких да­на.

– Са­да нам мно­го по­ма­жу ба­ке и де­ке, про­сто ни­су ве­ро­ва­ли да ће­мо ус­пе­ти, али кад су ви­де­ли да смо већ ду­го за­пу­ште­ну ку­ћу сре­ди­ли, уре­ди­ли мо­ле­рај из­ва­на, да смо кре­ну­ли да сре­ђу­је­мо све со­бе и да у сва­кој бу­де по јед­на из­ло­жба, да све ли­чи на до­ма­ћин­ство од пре сто го­ди­на, кре­ну­ли су да нам по­ма­жу – об­ја­шња­ва де­ве­то­го­ди­шња Ива­на Кмећ­ко.

Кад смо бо­ра­ви­ли у Љу­би, у ет­но­ку­ћи, на ре­дов­ном по­слу сре­ђи­ва­ња би­ли су са­мо Да­ли­бор и Бо­јан Жјак, Ива­на Кмећ­ко и Да­ри­ја Кмећ­ко, оста­ли су у шко­ли, по­сла ће се при­хва­ти­ти по под­не, кад на­у­че гра­ди­во, по­мог­ну ро­ди­те­љи­ма, а сви су вр­ло до­бри и од­лич­ни уче­ни­ци.

У ку­ћи, „син­ге­ри­ца“, ши­ва­ћа ма­ши­на, нај­ста­ри­ја, фо­то­гра­фи­је пр­вих ста­нов­ни­ка Љу­бе, фо­те­ља, руч­не из­ра­де, ста­ра ви­ше од 150 го­ди­на, раз­бој за тка­ње, ко­ји је 1887. на­пра­вио ме­сни др­во­де­ља Ишток Тре­шњак, и сав оста­ли пра­те­ћи алат, за при­пре­ма­ње осно­ве за тка­ње, пре­сли­ца, ле­вак за шо­па­ње гу­са­ка, на­пра­ва ко­јом су не­кад ов­де то­ви­ли гу­са­не, ја­рам во­лов­ски стар око сто го­ди­на, плуг и мно­го дру­гог ала­та ко­ји је го­ди­на­ма био за­ба­чен по та­ва­ни­ма и бу­џа­ци­ма, па из­ва­ђен због деч­је игре, а са­да све­до­чи о јед­ном да­ле­ком вре­ме­ну и жи­во­ту ме­шта­на Љу­бе.

– Упо­ре­до са овим ску­пљам гра­ђу за књи­гу о се­лу. Тре­ба то да сре­дим, али, све сам при­ку­пио и ми­слим да ћу на­пра­ви­ти пра­ву мо­но­гра­фи­ју Љу­бе – ис­ти­че Да­ли­бор Жјак.

У це­лој овој деч­јој при­чи из­о­ста­је би­ло ка­ква по­моћ ме­сне упра­ве Љу­бе и Ту­ри­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је оп­шти­не Шид, јер ет­но­ку­ћа у Љу­би ни­је ре­ги­стро­ва­на, де­ца се игра­ју ет­но­ло­ги­је, ме­ђу­тим, ако се зна да већ и екс­кур­зи­је ов­де свра­ћа­ју, ваљ­да ће и од­ра­сли схва­ти­ти ко­ли­ко ова „деч­ја игра“ вре­ди.

Ј. Сла­ти­нац