Osnovci otvorili slovačku etnokuću

Šid – Dok su se Da­li­bor i Bo­jan Žjak, Iva­na i Da­ri­ja Kmeć­ko, Da­ni­jel Dro­bik, Dar­ko Po­va­žan, Alek­san­dar Ma­lic, Sr­đan Tu­ra­lo i Da­ja­na Kri­ža­nić za­vla­či­li u ta­va­ne i sta­re ma­ga­ze i pri­ku­plja­li sta­re stva­ri, ni­ko ni­je mo­gao ni po­mi­sli­ti da će ova de­ca iz se­la Lju­be kod Ši­da sa­ku­pi­ti do­volj­no et­no­graf­skog ma­te­ri­ja­la i smo­ći sna­ge da otvo­re Slo­vač­ku et­no­ku­ću u ovom se­lu, na za­pad­nim pa­di­na­ma Fru­ške go­re, sa oko 500 sta­nov­ni­ka, pre­te­žno Slo­va­ka.

Da­nas je, Da­li­bor Žjak (15), ko­ji je tek za­vr­šio osmi raz­red, do­ma­ćin et­no­ku­će u ko­joj su iz­lo­že­ni sta­ri pred­me­ti iz do­ma­ćin­sta­va, uni­ka­ti ka­kve je te­ško da­nas pro­na­ći. De­ca su sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no pri­o­nu­la na po­sao ube­đe­na da pro­šlost ovog se­la ne sme bi­ti za­bo­ra­vlje­na.

Slo­va­ke  je, u sa­da­šnju Lju­bu, u dru­goj po­lo­vi­ni 17. ve­ka na­se­lio iloč­ki grof Li­vi­je Ode­skal­ski, da­ju­ći im pra­vo da is­kr­če šu­mu i ko­li­ko us­pe­ju da is­kr­če da to bu­de nji­hov po­sed, da na nje­mu mo­gu gra­di­ti ku­će i ži­ve­ti, ne kao slu­ge, već slo­bod­ni se­lja­ci, ali sa oba­ve­za­ma pre­ma Iloč­koj gro­fo­vi­ji. Slo­va­ci su ta­da do­šli iz Piv­ni­ca, Baj­še i dru­gih de­lo­va Bač­ke, is­kr­či­li šu­mu, po­di­gli se­lo i da­li mu ime Lju­ba, po gro­fo­voj sred­njoj ćer­ki Lju­bin­ki.

– Ka­da smo po­če­li da sku­plja­mo sta­re stva­ri ni­smo ni raz­mi­šlja­li šta će­mo sve na­ći i šta sa­zna­ti o pro­šlo­sti se­la. A on­da se me­đu na­ma – de­com ro­di­la ide­ja da otvo­ri­mo et­no­ku­ću. Sta­ra ku­ća na­bi­ja­ča, vla­sni­štvo An­dri­je Kmeć­ka, bi­la je ide­al­na za to, sa­mo, ni­smo ve­ro­va­li da će nam An­dri­ja, ko­ji ži­vi u Ši­du, do­zvo­li­ti da pre­u­re­đu­je­mo so­be, kre­či­mo i da od ku­će pra­vi­mo mu­zej. Ali, za div­no ču­do, on je pri­stao. Bi­lo je to 2008. go­di­ne. Eki­pa ko­ja je sve ovo ura­di­la i ko­ja odr­ža­va ku­ću je­su uče­ni­ci osnov­ne ško­le u Lju­bi i su­sed­nom Er­de­vi­ku – Bo­jan Žjak, če­tvr­ti, Iva­na Kmeć­ko, tre­ći, Da­ri­ja Kmeć­ko, še­sti, Da­ni­jel Do­brik, osmi, Dar­ko Po­va­žan, še­sti, Da­ja­na Kri­ža­nac, še­sti raz­red i naš drug Sr­đan Tu­ra­lo, osno­vac ko­ji ži­vi u Gra­cu, ali le­ti kad do­đe za­jed­no pri­ku­plja­mo eks­po­na­te i sre­đu­je­mo ovu ku­ću – pri­ča nam Da­li­bor Žjak.

Pro­šle go­di­ne u et­no­ku­ći u Lju­bi de­ca su or­ga­ni­zo­va­la tri ve­o­ma us­pe­le iz­lo­žbe et­no­ek­spo­na­ta u ve­zi sa ži­vo­tom Slo­va­ka u Lju­bi i Sre­mu, a ovih da­na pred­u­ze­li su no­ve ko­ra­ke, ure­đu­ju još dve so­be, je­di­no, ka­žu, ne­ma­ju sta­ru spa­va­ću so­bu, od­no­sno kre­ve­te iz da­le­kih da­na.

– Sa­da nam mno­go po­ma­žu ba­ke i de­ke, pro­sto ni­su ve­ro­va­li da će­mo us­pe­ti, ali kad su vi­de­li da smo već du­go za­pu­šte­nu ku­ću sre­di­li, ure­di­li mo­le­raj iz­va­na, da smo kre­nu­li da sre­đu­je­mo sve so­be i da u sva­koj bu­de po jed­na iz­lo­žba, da sve li­či na do­ma­ćin­stvo od pre sto go­di­na, kre­nu­li su da nam po­ma­žu – ob­ja­šnja­va de­ve­to­go­di­šnja Iva­na Kmeć­ko.

Kad smo bo­ra­vi­li u Lju­bi, u et­no­ku­ći, na re­dov­nom po­slu sre­đi­va­nja bi­li su sa­mo Da­li­bor i Bo­jan Žjak, Iva­na Kmeć­ko i Da­ri­ja Kmeć­ko, osta­li su u ško­li, po­sla će se pri­hva­ti­ti po pod­ne, kad na­u­če gra­di­vo, po­mog­nu ro­di­te­lji­ma, a svi su vr­lo do­bri i od­lič­ni uče­ni­ci.

U ku­ći, „sin­ge­ri­ca“, ši­va­ća ma­ši­na, naj­sta­ri­ja, fo­to­gra­fi­je pr­vih sta­nov­ni­ka Lju­be, fo­te­lja, ruč­ne iz­ra­de, sta­ra vi­še od 150 go­di­na, raz­boj za tka­nje, ko­ji je 1887. na­pra­vio me­sni dr­vo­de­lja Ištok Tre­šnjak, i sav osta­li pra­te­ći alat, za pri­pre­ma­nje osno­ve za tka­nje, pre­sli­ca, le­vak za šo­pa­nje gu­sa­ka, na­pra­va ko­jom su ne­kad ov­de to­vi­li gu­sa­ne, ja­ram vo­lov­ski star oko sto go­di­na, plug i mno­go dru­gog ala­ta ko­ji je go­di­na­ma bio za­ba­čen po ta­va­ni­ma i bu­dža­ci­ma, pa iz­va­đen zbog deč­je igre, a sa­da sve­do­či o jed­nom da­le­kom vre­me­nu i ži­vo­tu me­šta­na Lju­be.

– Upo­re­do sa ovim sku­pljam gra­đu za knji­gu o se­lu. Tre­ba to da sre­dim, ali, sve sam pri­ku­pio i mi­slim da ću na­pra­vi­ti pra­vu mo­no­gra­fi­ju Lju­be – is­ti­če Da­li­bor Žjak.

U ce­loj ovoj deč­joj pri­či iz­o­sta­je bi­lo ka­kva po­moć me­sne upra­ve Lju­be i Tu­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je op­šti­ne Šid, jer et­no­ku­ća u Lju­bi ni­je re­gi­stro­va­na, de­ca se igra­ju et­no­lo­gi­je, me­đu­tim, ako se zna da već i eks­kur­zi­je ov­de svra­ća­ju, valj­da će i od­ra­sli shva­ti­ti ko­li­ko ova „deč­ja igra“ vre­di.

J. Sla­ti­nac