Магични дриблинг

Бе­сан због ду­гог од­ла­га­ња по­ле­та­ња, обра­зло­же­ног ја­ким не­вре­ме­ном, на­мр­го­ђе­ни пут­ник у ави­о­ну на франк­фурт­ској пи­сти, на­ред­бо­дав­ним то­ном је за­тра­жио да му са­пут­ни­ца усту­пи но­ви­не. Чим их је отво­рио, оспо­ко­јио се.

Ви­ше од јед­ног са­та чи­тао је стра­ни­це по­све­ће­не Свет­ском фуд­бал­ском пр­вен­ству. За­тим је за­спао, као да је осло­бо­ђен свих бри­га. Из сна га ни­су тр­гла ни по­то­ња др­му­са­ња ле­ти­ли­це, у дру­гом са­ту че­тврт­ка, по тур­бу­лент­ном не­бу…

Из­ве­шта­ји о „мон­ди­ја­лу” де­ло­ва­ли су као лек за уми­ре­ње. Вла­сти ши­ром пла­не­те при­жељ­ку­ју да сли­чан пре­о­крет до­жи­ве и њи­хо­ви по­да­ни­ци, да фуд­бал­ске стра­сти по­ти­сну­ту сва­ко­днев­не и си­стем­ске на­пе­то­сти.

Ушли смо у јед­но­ме­сеч­ни ван­ред­ни гло­бал­ни по­ре­дак. Ма­са се де­ли на гле­да­о­це „мон­ди­ја­ла” и оне дру­ге. Рад­но вре­ме и по­ли­тич­ка са­стан­че­ња, при­ла­го­ђа­ва­ју се рас­по­ре­ду утак­ми­ца. Ка­фи­ћи­ма без ма­лих екра­на сма­њу­је се про­мет. Про­ре­ђу­је се са­о­бра­ћај. Зби­ја­ју се на­ци­о­нал­ни ре­до­ви. Ме­ђу нај­ва­тре­ни­јим на­ви­ја­чи­ма су чла­но­ви по­је­ди­них вла­да, јер ра­чу­на­ју да би ус­пе­си „на­ше ре­пре­зен­та­ци­је” иза­зва­ли еуфо­ри­ју ко­ја би ути­ша­ла „роп­та­ња” због не­по­пу­лар­них „ре­зо­ва”.

Не­у­спе­си би, пак, мо­гли да на јав­ну сце­ну вра­те гне­во­ве. У сти­лу: ем нам не по­ла­зи за ру­ком, ем са­да ни за но­гом иако је мно­го то­га у си­сте­му ра­ђе­но „но­га­ма”…

Те­ку­ћи „мон­ди­јал” је из­ра­зи­то ори­ги­на­лан- не са­мо као африч­ка пре­ми­је­ра, не­го и као спек­такл усред ве­ли­ке свет­ске еко­ном­ске кри­зе. Сто­га се од ње­га оче­ку­је и „ма­гич­ни дри­блинг”. Да гра­ђа­не пре­оп­те­ре­ће­не ег­зи­стен­ци­јал­ним про­бле­ми­ма, пре­у­сме­ри на игру, чак то­ли­ко да у слу­ча­ју не­у­спе­ха „на­ших”, ода­бе­ру дру­ге љу­бим­це. Спрем­ност на та­кво пре­стро­ја­ва­ње ме­сти­мич­но по­сто­ји и по­твр­ђу­је моћ спор­та- да збли­жа­ва и пре­ма уку­си­ма а не са­мо по пред­о­дре­ђе­но­сти­ма.

Док се обр­ће ве­ли­ки ка­пи­тал, вр­хун­ски фуд­бал је, ујед­но, и нај­по­ли­тич­ки­ји и спорт с нај­ви­шим сте­пе­ном на­ци­о­нал­не иден­ти­фи­ка­ци­је- ис­ти­чу ана­ли­ти­ча­ри. За­што је то та­ко- пи­та­ње је на ко­је се ну­де раз­ли­чи­ти од­го­во­ри.

Ен­гле­ском пи­сцу Џор­џу Ор­ве­лу се, на при­мер, при­пи­су­је об­ја­шње­ње да је „ме­ђу­на­род­ни фуд­бал на­ста­вак ра­та дру­гим сред­стви­ма” а ру­ском ком­по­зи­то­ру Дми­три­ју Шо­ста­ко­ви­чу да је „фуд­бал ба­лет за ма­се”. Бли­же ми схва­та­ње да је чар игре но­гом у то­ме што спа­ја ра­зно­вр­сна мај­сто­р­ста­ва и по­жр­тво­ва­но­сти ко­ја ипак вр­ло те­шко оства­ру­ју глав­ни циљ- по­го­ци­ма ре­ђим не­го у дру­гим над­ме­та­њи­ма лоп­том, па да је та­ко, ка­ко је оце­нио фран­цу­ски есе­ји­ста Иња­сио Ра­мо­не, она „као жи­вот- са ви­ше гу­бит­ни­ка не­го до­бит­ни­ка”, што је чи­ни „огле­да­лом суд­би­не” ве­ћи­не од нас.

Фуд­бал­ски по­ре­дак ни­је, ме­ђу­тим, огле­да­ло рас­по­ре­да стра­те­шке мо­ћи- кон­ста­ту­је и ва­шинг­тон­ски „Фо­рин по­ли­си”. Ме­ђу пр­вих се­дам на ранг-ли­сти ФИ­ФА не­ма ни­јед­не од си­ла, стал­них чла­ни­ца Са­ве­та без­бед­но­сти УН.

Ве­за с по­ли­ти­ком је ме­сти­мич­но и пер­со­нал­на. По­је­ди­ни игра­чи су и код нас по­ста­ја­ли по­ли­ти­ча­ри, а из­ван на­ших гра­ни­ца је лон­дон­ски „Гар­ди­јан” у та­ко пре­ква­ли­фи­ко­ва­не ка­дро­ве убро­јао и европ­ског ко­ме­са­ра за еко­но­ми­ју и фи­нан­си­је Фин­ца Оли­ја Ре­на, ма­ђар­ског пре­ми­је­ра Вик­то­ра Ор­ба­на, бра­зил­ског „ма­га” Пе­леа, ита­ли­јан­ског ре­пре­зен­та­тив­ца Ђа­ни­ја Ри­ве­ру…

Ју­жно­а­фрич­ка Ре­пу­бли­ка се на­да по­пра­вља­њу свог ме­ђу­на­род­ног ими­џа и под­се­ћа да је у њој фуд­бал од­и­грао ре­во­лу­ци­о­нар­ну уло­гу. По­ли­тич­ки за­тво­ре­ни­ци- ме­ђу ко­ји­ма су би­ли ле­ген­дар­ни Нел­сон Ман­де­ла и са­да­шњи шеф др­жа­ве Џеј­коб Зу­ма- ис­трај­ним зах­те­ви­ма су 1967. из­деј­ство­ва­ли да у ка­за­ма­ту апарт­хеј­да јед­ном не­дељ­но шу­ти­ра­ју лоп­ту из­ме­ђу два го­ла, да би се доц­ни­је ло­кал­ни црн­ци ис­ка­за­ли и као бо­љи фуд­ба­ле­ри од он­да вла­да­ју­ћих бе­ла­ца (ма­хом усред­сре­ђе­них на раг­би и кри­кет) што је био сво­је­вр­стан увод у уки­да­ње ра­си­стич­ког ре­жи­ма.

У са­гле­да­ва­њу по­ли­тич­ких до­ме­та фуд­ба­ла, хро­ни­ча­ри ис­ти­чу- уз че­тво­ро­днев­ни рат Сал­ва­до­ра и Хон­ду­ра­са 1969.- и слу­чај бив­ше СФРЈ. У ко­јој су и на­си­ља и на­ци­о­на­ли­стич­ка пре­пу­ца­ва­ња на ста­ди­о­ни­ма би­ла део фрон­та на ко­ме се рас­па­ла. Иро­ни­ча­ри до­да­ју да је до др­жав­ног рас­та­ка­ња до­шло и за­то што мно­го­број­не „зве­зде”, од Ђер­да­па па до Ја­дра­на, ни­су мо­гле да ста­ну у са­мо јед­ну ре­пре­зен­та­ци­ју, па да је „мо­ра­ло” да се ство­ри шест на­ци­о­нал­них се­лек­ци­ја.

Ода­ност „нај­ва­жни­јој спо­ред­ној ства­ри на све­ту” над­ма­шу­је низ дру­гих ло­јал­но­сти- су­ге­ри­ше уру­гвај­ски пи­сац Еду­ар­до Га­ле­а­но. Па ка­же: „Чо­век у свом жи­во­ту мо­же да про­ме­ни же­не, пар­ти­је и ре­ли­ги­је, али не и тим за ко­ји на­ви­ја”.

Не мо­же ни ре­пре­зен­та­ци­ја да про­ме­ни дру­штво, све ду­бљих со­ци­јал­них ја­зо­ва. Ни три­јум­фал­ни шу­те­ви ни­су до­вољ­ни да се по­пра­ви по­ло­жај „ишу­ти­ра­них” ста­ле­жа. „По­бе­дом не­ће­мо от­кло­ни­ти по­сто­је­ће про­бле­ме али ће због ње, љу­ди би­ти срећ­ни бар не­ко­ли­ко ме­се­ци”- по­ру­чи­вао је Пе­ле.

С та­квим ма­гич­ним ефек­том фуд­ба­ла, ра­чу­на­ју и др­жав­ни­ци. Али, на по­бед­нич­ком по­сто­љу има ме­ста са­мо за три од 32 ре­пре­зен­та­ци­је…