Миротворци за раднике и послодавце

Ви­де­ћу ка­ко они ди­шу, па ћу су­ге­ри­са­ти ва­ма, се­да­тив­ним ша­па­том, по­ру­чу­је про­фе­сор др Жив­ко Ку­лић јед­ном од ше­фо­ва син­ди­ка­та „Пар­кинг сер­ви­са” у По­жа­рев­цу. То што ће „ви­де­ти ка­ко по­сло­дав­ци ди­шу” не зна­чи да ће им ме­ри­ти ка­па­ци­тет плу­ћа. Не­ће им ста­вља­ти ни сте­то­скоп на гру­ди ју­нач­ке, али, у не­ку ру­ку, Ку­лић је­сте ди­јаг­но­сти­чар. От­при­ли­ке исту ре­че­ни­цу, ону о ди­са­њу, пре­не­ће и ше­фо­ви­ма „Пар­кинг сер­ви­са”, а по­том ће обе стра­не при­ве­сти за пре­го­ва­ра­чи сто. Син­ди­ка­ли­сти би, што се ти­че те­ра­пи­је, ди­рек­то­ру нај­ра­ди­је пре­по­ру­чи­ли да ка­па­ци­тет плу­ћа про­ве­ра­ва што да­ље од сво­је кан­це­ла­ри­је, ре­ци­мо у За­бе­ли. Ди­рек­тор би за­по­сле­ни­ма нај­ра­ди­је пре­пи­сао што ви­ше шет­ње до би­роа ра­да, а ако то већ не мо­же, до­ка­зао би им да рад­нич­ка плу­ћа мо­гу да се пре­тво­ре у шкр­ге. Тре­нут­ни спор око ко­е­фи­ци­је­на­та за од­ре­ђи­ва­ње пла­та мо­гао би да се отег­не у не­до­глед, па је за­то ан­га­жо­ван про­фе­сор Ку­лић. Зва­нич­но, он је ми­ри­тељ и ар­би­тар Ре­пу­блич­ке аген­ци­је за мир­но ре­ша­ва­ње рад­них спо­ро­ва. А за­пра­во је спе­ци­ја­лац за ми­ров­не ми­си­је на фрон­ту екс­пло­зив­них ком­па­ниј­ских од­но­са, где су ду­бо­ко ушан­че­не две стра­не – на јед­ној стра­ни рад­ни­ци, на дру­гој по­сло­дав­ци и вла­сни­ци.

За по­сре­до­ва­ње у том срп­ском тран­зи­ци­о­ном ра­ту ни­ског ин­тен­зи­те­та, про­фе­со­ру ни­су по­треб­ни пан­цир, шлем и не­ка од но­вих „За­ста­ви­них” пу­ша­ка. Др­жав­ни ми­ро­тво­рац ко­ји па­ци­фи­ку­је рад­ни­ке и по­сло­дав­це у ак­тен та­шни но­си дру­гу вр­сту на­о­ру­жа­ња, јед­на­ко екс­пло­зив­ну и иза­зов­ну: устав, за­кон о ра­ду, ко­лек­тив­ни уго­вор и, евен­ту­ал­но, при­руч­ник из пси­хо­ло­ги­је.

За­кон о мир­ном ре­ша­ва­њу рад­них спо­ро­ва до­нет је кра­јем 2004. го­ди­не, ка­да је по­ста­ло ја­сно да је нео­п­ход­на прав­на прет­по­став­ка за осни­ва­ње Аген­ци­је за мир­но ре­ша­ва­ње спо­ро­ва из­ме­ђу по­сло­да­ва­ца и за­по­сле­них. Про­фе­сор Ку­лић ка­же да је од 2005. го­ди­не, ка­да је Аген­ци­ја по­че­ла да ра­ди, за ре­ла­тив­но крат­ко вре­ме сма­њен број суд­ских по­сту­па­ка за го­то­во се­дам хи­ља­да пред­ме­та. Ан­га­жо­ва­ње ми­ри­те­ља ре­зул­ти­ра­ло је од­у­ста­ја­њем од на­ја­вље­них штрај­ко­ва или њи­хо­вим бр­зим окон­ча­њем у ви­ше од 50 пред­у­зе­ћа у де­лат­но­сти­ма од оп­штег ин­те­ре­са. Ре­ше­но је, та­ко­ђе, око 3.700 ин­ди­ви­ду­ал­них рад­них спо­ро­ва и око 45 ко­лек­тив­них рад­них спо­ро­ва, по­пут оних у ТЕ „Ни­ко­ла Те­сла” из Обре­нов­ца, ХЕ „Ђер­дап” из Кла­до­ва, Аеро­дром „Ни­ко­ла Те­сла”…

Ком­про­мис, са­мо ком­про­мис, то је ман­тра ко­ју про­фе­сор по­на­вља за пре­го­ва­рач­ким сто­лом, ка­ко би от­кло­нио уну­тра­шње на­пе­то­сти и раз­ло­ге за упо­тре­бу ра­ди­кал­них ме­то­да рад­нич­ке бор­бе. Ка­да је ре­ша­вао април­ски штрајк у „Кња­зу Ми­ло­шу”, пр­ва рас­пра­ва син­ди­ка­ла­ца и по­сло­дав­ца тра­ја­ла је пет и по са­ти, да би че­ти­ри да­на ка­сни­је, по­сле три и по са­та твр­дих пре­го­во­ра, мир био скло­пљен, а ми­не­рал­на во­да по­но­во по­те­кла.

Жи­во­рад Ко­ла­ре­вић, пред­сед­ник син­ди­ка­та „Кња­за Ми­ло­ша”, ка­же да је крај­ња рад­ни­ка на­ме­ра би­ла да се за­у­зме фа­бри­ка. По­сло­дав­ци су та­ко­ђе има­ли јед­ног бес­ком­про­ми­сног пред­став­ни­ка ка­пи­та­ла и из­гле­да­ло је да ће у ком­па­ниј­ској игри не­ра­ва на кра­ју сви би­ти уда­вље­ни у га­зи­ра­ној. Бит­ка у „Кња­зу” се во­ди­ла по­во­дом на­ја­ве по­сло­вод­ства да ће би­ти но­вих ви­шко­ва за­по­сле­них и но­вих от­пу­шта­ња. Став син­ди­ка­та је био да не­ма но­вих от­пу­шта­ња, без до­бро­вољ­ног од­ла­ска и сти­му­ла­тив­не от­прем­ни­не. По­чет­ни по­ло­жај по­сло­вод­ства био је да се део рад­ни­ка мо­ра от­пу­сти­ти, уз от­прем­ни­не од­ре­ђе­не ко­лек­тив­ним уго­во­ром. И – да не­ма усло­ва за по­ве­ћа­ње за­ра­да.

Ре­зул­тат пре­го­во­ра, по­сле ула­ска ми­ри­те­ља Ку­ли­ћа у игру, био је: да се ви­шак за­по­сле­них мо­же от­пу­сти­ти али ис­кљу­чи­во уз до­бро­вољ­ни од­ла­зак, што ће ре­ћи, уз сти­му­ла­тив­не от­прем­ни­не. Бит­ка за сти­му­ла­тив­не от­прем­ни­не је ина­че је­дан од нај­че­шћих узро­ка рад­них спо­ро­ва, уз бит­ку за по­ве­ћа­ње пла­та, ис­пла­ту за­ка­сне­лих за­ра­да или упла­ту рад­ног ста­жа. У „Кња­зу” је до­го­во­ре­но и да ће се за­по­сле­ни­ма ис­пла­ти­ти по 25.000 ди­на­ра по­мо­ћи, уз мо­гућ­ност по­ве­ћа­ња евен­ту­ал­них за­ра­да за­по­сле­них ако ком­па­ни­ја по­зи­тив­но за­вр­ши по­слов­ну го­ди­ну.  

Ге­не­рал­ни ди­рек­тор „Кња­за” Ми­ха­и­ло Јан­ко­вић ка­же да се пр­ви пут су­срео са ин­сти­ту­ци­јом по­ми­ри­те­ља то­ком април­ских про­те­ста. „Он је сма­њио оче­ки­ва­ња и по­ми­рио ин­те­ре­се јед­не и дру­ге стра­не. У раз­го­во­ри­ма је­дан на је­дан, с пред­став­ни­ци­ма обе стра­не, про­фе­сор Ку­лић је по­ку­ша­вао да бу­де кон­тра­стру­ја, да раз­ми­шља­ња дру­ге стра­не обо­ри ар­гу­мен­ти­ма”.

Пре­ма об­ја­шње­њу ди­рек­то­ра, ме­наџ­мент ни­је мо­гао да при­ста­не да се од­рек­не тех­но­ло­шких ви­шко­ва, што су тра­жи­ли син­ди­ка­ти. Та­ко је, по ње­го­вој вер­зи­ји, тач­ка ком­про­ми­са по­стиг­ну­та та­ко што су при­ста­ли на до­бро­вољ­ни про­грам од­ла­ска из ком­па­ни­је, али – „са­мо за са­да”.

И по­сло­вод­ство и син­ди­ка­ти су, по по­сту­ла­ти­ма срп­ске еко­но­ми­је, учи­ни­ли мак­си­мум. Ку­пи­ли су вре­ме.

Алек­сан­дар Апо­сто­лов­ски