Фаул с екрана

Када се неко у свом послу, мимо свих упозорења, игра на оштрици бријача, посећи ће се кад-тад, а онда је то обично болно и с тешким последицама.

Ових дана то се догодило спортском репортеру Јавног сервиса Радио-телевизије Србије Душку Кораћу који је, ето, у току преноса атлетског шампионата Европе из Гетеборга буквално злоупотребио РТС и на, најблаже речено, неприкладан начин почео свој обрачун са једном београдском телевизијом, односно с порукама објављеним на Форуму веб-сајта те телевизије.

Овде није и не треба да буде тема да ли је оно што је Кораћ рекао на адресу Б 92 тачно, већ сама идеја да се до те мере тако снажан медиј присвоји у једном тренутку за крајње лично продуцирање.

На Кораћев поступак брзо је реаговао генерални директор РТС-а и пошто се упознао с детаљима репортеру је изречена дисциплинска мера.

Они који посредством РТС-а редовно прате спортске догађаје руку на срце нису претерано изненађени поменутим догађајем у Гетеборгу. Нажалост, тако нешто је могло и да се очекује, ако не данас, сутра сигурно...

РТС, то јест руководећи људи у Јавном сервису су до Гетеборга пропустили безброј прилика да уреднички професионално реагују на параде својих спортских репортера, па је то назови слободно понашање узимало маха и, ето, отело се контроли.

Појединци у тој телевизијској кући као да не схватају нужност суштинских промена које налаже нови статус РТС, односно обавеза и привилегија које собом носи јавни сервис. Такозване ауторске слободе, лични став и томе слично мора да буду сведени на најмању меру. Време припитих репортера, боемског шармирања са екрана, такозване слободе духа и сличног, свиђало се то некоме или не, представља прошлост. Данас је потребно другачије телевизијско новинарство, озбиљније, стручније, с више дисциплине и много више васпитања у обраћању гледаоцима.

Посебно је питање зашто се све ово најчешће догађа у спортском телевизијском новинарству у ширем смислу, јер ти професионални фаулови нису привилегија само РТС-а. Многи ће то тешко признати, али је чињеница да је у свим медијима последње две деценије дошло до највеће експанзије баш у спортском новинарству. Појавили су се нови листови, нове ТВ станице, спорт је прихваћен као тиражна тема, врата су била широм отворена и кроз њих је до ТВ екрана и новинских стубаца утрчало много за тај посао неприпремљених, па и недаровитих младих људи.

Разноразне новинарске школе не могу да замене недостатак искусних уредника у редакцијама и биће потребно доста времена да се уједначе критеријуми, да се не нагађа шта је добро, а шта није, шта је у новинарству професија а шта политика, шта има смисла а шта нема...

Кораћев случај је у том смислу поучан, иако ће можда већ сутра многи тему о којој је реч сматрати бизарном. И још нешто, не много значајно, али за пуну истину битно: Кораћ јесте у Гетеборгу много погрешио, тако нешто се могло и очекивати, али због различитих реаговања с тим у вези мора се рећи и да је он, уз све своје мане, један од наших бољих и образованијих спортских телевизијских репортера. Утолико је његова грешка и већа.