РЕМОНТОВАЊЕ ХЛАДНОГ РАТА

Судија за вешање ипак није имао милости. Двојица Садамових сарадника обешени су прошле седмице после неподношљиве неизвесности.

За разлику од случаја Хусеин, који је имао у себи неодољиву магију "глобалне естраде смрти", у репризи погубљења џелати нису носили мобилне телефоне.

Тако су Интернетови корисници бизарних информација остали без логичног епилога. Мада би и Садамова агонија могла да буде довољна за разумевање метафоре: процедура званичне смрти само обезбеђује додатну количину језе. И то у држави која је већ давно огуглала на смрт. За последњих десетак дана у Ираку је погинуло преко 500 људи, и том страдању се не види крај.

Америчка експедиција се суочава са јасним недостатком моћи. Али, не зна се тачно где она недостаје. Да ли је то само елементарна, груба сила, која се мери нивоом политичког милитаризма, или нешто много озбиљније! Можда је у кризи и сама бит политичке стратегије Вашингтона, која се озбиљно судара са феноменом претеране агресивности.

Очигледно је да "нова америчка стратегија" у Ираку није заснована на смањењу значаја планетарне офанзиве. Нити на бољем разумевању суптилне, дакле "нежне" женске дипломатије. Ваљда је дуг пут од Медлин Олбрајт до Кондолизе Рајс! Америчко поимање моћи и њена примена, неодвојиви су од категоричке дефиниције пријатеља и оних других, па тако и релације између великодушности и суровости. Деликатне нијансе, које често одређују суштину ствари, понекад се виде тек кад све буде завршено.

Двадесетак хиљада нових војника у Ираку, како рече један аналитичар у Вашингтону, "само су симболи трагичне тврдоглавости!" Кад се нема куд, онда се иде напред. Но, тешко је рећи да Бушова стратегија уопште значи како је у питању неко кретање. Пре ће бити упорност у замисли која је само предворје нове авантуре, а то је Иран.

Изгледа да је страх од неуспеха већи него што се може замислити. Ако би очита немоћ да се изађе из Ирака била образложена елементарном политичком логиком, то би могло да се тумачи и као јасан симптом слабости. Зато Вашингтон енергично одбацује било какву идеју о поштовању стварности. Него се кренуло у њено прилагођавање пожељном моделу.

Из истог разлога председников тим је мета оштрих критика унутар Америке. При том, Бушу јуниору се не замера на покушају брзе пацификације Ирака, него углавном зато што у томе није успео. Много се потрошило, и пара и времена и глава. А све је мање оних који би могли да наслуте шта још ваља учинити.

То ће много зависити и од релативног "ремонта" хладног рата. Наравно да смо далеко од драматичне атмосфере из доба Никите Сергејевича Хрушчова и Џона Фицџералда Кенедија. Многе су се ствари промениле, нестала је читава једна моћна војна групација. Али, очито је да Русија јача много брже него што би то могло Вашингтону да прија.

Ирански нуклеарни проблем изгледа да је нерешив без сагласја најмоћнијих. Русија испоручује (продаје) Ирану своје врло модерне системе противваздушне одбране, (Топољ-М). То је оно што смо ми овде у Србији јако желели 1999. године. Јесте, весели костимирани козаци и атамани су нам обећавали те ракете које углавном не промашују, али, све је остало на фолклору. Тада нас је Москва без много саосећања држала на леду, и поред оперетског, једностраног прикључења унији Русије и Белорусије. Колико знамо, та утопијска земља још постоји.

Но, у погледу Ирана ствари стоје другачије. Топољ је добра роба, а у том послу владају сурови закони тржишта, а не православна братска патетика. Сада Ахмадинежад комплетира свој противваздушни систем, како би сачувао "мирнодопски нуклеарни програм". Америка, наравно, није нимало задовољна овим трговачким подухватом Русије. Но, из Москве је стигао одговор, хладан као Сибир. Они ће то наставити да продају, имају шта а и може им се.

Сигурно је да ће иновирана ПВО мрежа у Ирану да зада велике главобоље Пентагону. У употреби стратешке бомбардерске авијације, америчке снаге ће морати мало, или мало више да се измакну. Ако се одлуче на "коначно решење" за Иран, а оно је изгледа све ближе, свака сличност са Ираком отпада. И ирански вођа их нервира преко сваке мере, али њега неће јурити као Садама. О копненој инвазији скоро да се уопште и не мисли.

Можда следи повратак на стратегију "нулте опције", то јест инвазију на дистанци, без својих жртава. То би америчка јавност, жељна успеха, свакако поздравила! Ипак би "неутралисање" иранског нуклеарног потенцијала била до сада најризичнија акција такве врсте. И то уз употребу пројектила средњег и великог домета, са комплексним, вишеструким навођењем. Можда чак и са нуклеарним ударима тактичке снаге. То гарантује високу ефикасност, којој класични ПВО, па ни Топољ ни издалека нису дорасли.

Израел је до пре само пар месеци био адут Вашингтона у обрачуну са иранским атомским амбицијама. Зато што су ирански лидери често претили "брисањем јеврејске државе са карте света". Израелски пилоти су чак месецима били у пуном тренингу за ту акцију.
Али, неуспех у Либану против Хезболаха довео је до кризе руковођења у израелској војсци и извесног губитка самопоуздања. А сада је у комшилуку и Топољ, од кога се треба прилично измаћи. Главну реч ће имати Вашингтон, и можда се већ наслућује магично решење како да се изађе из Ирака: то је улаз у Иран!

Тамо ништа неће бити исто, и неће бити ништа лакше, и неће и не може бити мање смрти. Само ће стратишта бити нешто другачије распоређена.