Како разоружати Хезболах

Од нашег специјалног извештача
Бејрут, 16. августа – Прва жртва тек успостављеног мира могла би да буде –Викторија.

Док израелски премијер и лидер Хезболаха подижу прсте у знаку латиничног слова "В", а тријумф једних или других слави се у Вашингтону, односно Техерану и Дамаску, влада у Бејруту покушава да приволи Хезболах да разоружа своју шиитску милицију. "Пустимо Израел и Хезболах да се такмиче око тога ко је победио", каже данас у интервјуу "Политици" либански министар Жозеф Саркис. "Нама прети да се сукоб са фронта Израел–Хезболах пребаци на унутрашњополитички фронт Либана. Тешке изјаве Хезболаха су припрема за нови рат."

Засад нерешив проблем јесте у томе што је лидер Хезболаха, шеик Сајед Хасан Насралах, прихватио захтев резолуције 1.701 да герилце повуче са југа Либана – где ће се распоредити "плави шлемови" и трупе регуларне либанске армије – али је одмах претећи рекао да их неће разоружати све док израелске снаге не напусте Либан.

Немоћ либанске владе

Свесна нове велике игре која ће умногоме одлучивати судбину и Либана и читавог Блиског истока, влада у Бејруту од недеље покушава да нађе решење. Говори се о компромису по коме би хезболасима било допуштено да на југу чувају скривено оружје – што је противно одредбама документа УН – и говори о немоћи либанске владе. "Таквом компромису ћу се супротставити", каже Саркис и наговештава да је ипак усаглашен договор који прети озбиљним унутрашњим поделама. "Наше је да поштујемо резолуцију УН која јасно каже да подручје јужно од реке Литани мора да буде разоружано."

Како је командант израелске армије Дан Халуц данас изјавио да његове трупе на југу могу да се задрже и месецима – све док се не распореде веће снаге УН, а високи званичник Хезболаха рекао да "нема разговора" о идеји разоружавања Хезболаха док буде израелских тенкова и војника, јасно је колико је ситуација ровита.

УН се надају да ће за две недеље моћи да упуте први контингент од 3.500 војника из састава о коме се још расправља. Већину би требало да чине Французи, чији је министар иностраних послова данас у Бејруту.

Одустајање од оружја је могуће супротно резону постојања војног крила Божије партије, али је у директној конфронтацији са изјавом либанског премијера Фуада Синиоре који каже да на југу неће бити "власти, команде или оружја" сем оног либанске државе.

Ово је најава заокрета у досадашњој политици јер су – у страху од обнове грађанског рата и под притиском Сирије – либанске власти две године избегавале да испуне одредбе Резолуције УН 1.559 која тражи разоружавање шиитске милиције. "Овај разорни рат је променио многе ствари. Не можемо више да се правимо слепи код очију. Нема никаквог разлога да хезболаси задрже оружје", каже министар Саркис, припадник хришћанских Либанских снага чија је армија – за разлику од Хезболаха – прихватила да преда оружје по завршетку грађанског рата.

Многи оцењују да су хезболаси опијени успешним отпором током једномесечног рата и да су политички оснажени савезништвом са Мишелом Ауном, једним од хришћанских лидера. Питају се да ли Насралах, уз подршку Ирана и Сирије, уопште намерава да преда оружје када израелске снаге, чије је повлачење у току, напусте Либан.

Тако Либан по питању разоружавања Хезболаха описује пун круг. Насралахова милиција је први пут – правдајући се неопходношћу борбе против израелске окупације југа – одбила да положи оружје после споразума из саудијског града Таифа којим је 1990. прекинут грађански рат.

Израелци су се коначно повукли 2000. У Либану је ослобођење југа званично тумачено као национални успех, али сви кредити отишли су хезболасима. Тадашњи премијер Рафик Харири сматрао је да је посао око повратка националног суверенитета тиме завршен.

Не и лидери Божије партије који, чувајући оружје, нису одустајали од повратка спорне територије познате као фарме Шеба и захтева да Израел ослободи заточене Палестинце и Либанце. Наглашавајући њихову милитантност, Запад их је све време сматрао терористима и продуженом руком сиријске политике на либанском југу и иранских аспирација у региону.

Они су се за све то време за утицај борили прогресивним – мада не и западним – социјалним програмом према шиитима, најбројнијој, али најпотиснутијој, верској заједници у Либану која се – без обзира на демографске промене – више од пола века држи неписаних договора о подели моћи између католика маронита, сунита и шиита.

Бојиште туђих ратова

Управо завршеним ратом хезболаси су ојачали сопствени статус. Влада у Бејруту би, међутим, да прекид ватре који се поштује искористи као прилику да отвори политичке дијалоге око националног идентитета и суверенитета. "Ситуација је сада значајно друкчија у поређењу са временима грађанског рата када је Либан био подељен по хришћанско-исламској линији", сматра министар Саркис. "Наши данашњи фронтови су политички, конфесионално измешани, што отвара веће шансе да проблеме решимо преговорима. Хезболаси су, међутим, највећа препрека, и свакоме је данас јасно да су радили у корист Ирана, а да је то и Сирија искористила за своје политичке циљеве."

Како год било, крај рата дао је његовим актерима прилику за славље.

Израелски премијер Ехуд Олмерт прогласио је победу, мада многи – и у Израелу – не мисле тако. Верују да није успео, и да је земљи прибавио више политичке штете него безбедносне користи. Критикују га што је покушао да сопствено неискуство у војним пословима покрије глобалним ратом против тероризма, супериорношћу израелске војне технике и ослонцем на омиљену али неефикасну рецептуру Џорџа В. Буша у ратовању са герилцима.

Насралаху је чињеница да хезболаси ни после месец дана нису положили оружје пред надмоћном војном силом довољна да говори о "стратешкој и историјској" победи. Захваљујући доброј и дуго припреманој мрежи подземних склоништа, тунела, линија везе и – пре свега – одлучности својственој шиитима, обезбедио је да хезболаси измичу удару израелских авиона, артиљерије и војника послатих да на либанском југу пронађу и униште њихове фиксне и мобилне базе.

Све неодољиво подсећа на мај 2000, када су Израелци одлучили да после 22 године напусте либански југ. Тадашња либерална влада у Јерусалиму је у повлачењу видела тријумф мудрости. Хезболаси, створени управо под окупацијом, остали су у уверењу да је њихова растућа војна моћ отерала Израелце.

Победници из времена израелске окупације либанског југа поново су заратили. И поново прогласили победе. "Шта су Израелци добили? Ништа. Шта су хезболаси добили? Ништа. Једини губитник је Либан – физички разорен и психички уништен", у даху изговара овдашњи бизнисмен Фарид Казанех.

Тек што су се понадали ће ипак успети да потисну болна сећања на грађански рат, окупацију, своје феудалне војске, атентате и отмице, и помислили да разарања више неће бити, Либанци се поново суочавају са поделама.