Белгија ближе разлазу

Од нашег сталног дописника

Брисел, 14. јуна – Резултати јучерашњих избора у Белгији потврдили су стрепње и очекивања – највише гласова (28,3 одсто) добили су фламански сепаратисти окупљени око Барта де Вевера у Новој фламанској алијанси. Победници су освојили 27 од 150 посланичких места у Доњем дому савезног парламента, а први иза њих са 26 посланичких мандата су валонски социјалисти које предводи Елио ди Рупо. Двојица лидера обавиће данас прве консултације са краљем Албертом Другим и започети разговоре о формирању нове белгијске владе за коју ће им бити потребно још партнера.

Преговори о формирању владе у Белгији традиционално су компликовани и неизвесни, али за ове предстојеће се верује да ће бити најтежи досад, јер долазе после „изборног земљотреса”. Де Вевер је већ јутрос најавио да је дошло време за „нови велики консензус”. Иако је он говорио о реформи спорне изборне јединице Брисел–Хале–Вилворд и о неповредивости белгијске територије (јер не жели да отвара „Пандорину кутију”) многи су то протумачили као припрему за разговоре о конфедералном државном моделу. Ди Рупо, чија је партија освојила чак 20 места више него после избора 2007. године, оценио је да су бирачи у Фландрији послали снажан политички сигнал који мора бити предмет озбиљне анализе. Он је најавио да ће своју политику равнати према исказаној изборној вољи.

Управо на питању поменуте изборне јединице којој припада главни град Брисел пала је пре непуна два месеца влада фламанског демохришћанског премијера Белгије – Ива Летерма. Из ње су се повукли фламански либерали које предводи Александер де Кро, а он је претходно месецима упозоравао Летерма да ће оборити владу уколико не буде постигнут договор о изборној реформи. Франкофони су његове намере упоредили са играњем „руског рулета” имајући у виду какве могу бити последице политичке нестабилности у Белгији, која 1. јула преузима шестомесечно председавање ЕУ.

Неспоразум око изборне јединице, коју чине франкофони главни град и фламанске општине које га окружују, стари је политички проблем у чијој суштини је одбијање већинских Фламанаца који живе у околини Брисела да прихвате градску франкофону администрацију, заједничке судове и изборни систем. Изборна јединица БХВ, као трећи регион, установљена је 1960. године управо са идејом да спречи цепање Белгије, односно поделу Фландрије и Валоније. Ако би дошло до поделе БХВ, Фламанци би практично остали „своји на своме” и веза између регија би се истањила до пуцања.

Због тога Де Веверово инсистирање на „новом великом консензусу” пре почетка званичних разговора о формирању савезне владе многи виде као корак према цепању Белгије. Уосталом, његова партија и бирачи очекују од Де Вевера да не оклева, него да бескомпромисно вуче потезе који ће водити према суштинском осамостаљењу Фландрије. Де Вевер наглашава да није за територијалну поделу, већ за раздвајање буџета и пореских прихода, што би само продубило јаз између богате Фландрије на северу и јужне Валоније која економски профитира од заједничке касе.

Како ће се валонски социјалисти и фламански сепаратисти усагласити око најмањег заједничког именитеља неопходног за формирање коалиционе владе, још је тешко предвидети. Према постизборној рачуници која се сама намеће, најјасније се назире шесточлана коалиција. У њој би се уз изборне победнике могли наћи фламански демохришћани и социјалдемократе, с једне, и франкофоне демократе и зелени с друге стране. Ова коалиција задовољила би предуслове – да има просту већину на регионалном нивоу и двотрећинску већину у савезном парламенту. Али то је само један од могућих сценарија.

Шта је Белгија после 13. јуна? Ово је једно од питања које поставља данашњи „Соар”, водећи белгијски дневник на француском језику, у последње време познат по политичким насловима који се завршавају упитником. На ово питање одговараће наредних дана многи политичари и јавне личности, али грађани су јуче већ дали свој одговор – то је држава у којој су се под утицајем глобалне економске кризе наизглед безазлене језичке и културне поделе продубиле до нетрпељивости.

Због тога је овој земљи заиста потребан „нови велики консензус”, али о очувању заједничке државе. Уколико ипак овај консензус буде постигнут о разграничењу фламанских приградских општина и франкофоних општина Брисела, следеће о чему ће се расправљати вероватно ће бити суштинска подела на Фландрију и Валонију.

Владимир Јокановић