Belgija bliže razlazu

Od našeg stalnog dopisnika

Brisel, 14. juna – Rezultati jučerašnjih izbora u Belgiji potvrdili su strepnje i očekivanja – najviše glasova (28,3 odsto) dobili su flamanski separatisti okupljeni oko Barta de Vevera u Novoj flamanskoj alijansi. Pobednici su osvojili 27 od 150 poslaničkih mesta u Donjem domu saveznog parlamenta, a prvi iza njih sa 26 poslaničkih mandata su valonski socijalisti koje predvodi Elio di Rupo. Dvojica lidera obaviće danas prve konsultacije sa kraljem Albertom Drugim i započeti razgovore o formiranju nove belgijske vlade za koju će im biti potrebno još partnera.

Pregovori o formiranju vlade u Belgiji tradicionalno su komplikovani i neizvesni, ali za ove predstojeće se veruje da će biti najteži dosad, jer dolaze posle „izbornog zemljotresa”. De Vever je već jutros najavio da je došlo vreme za „novi veliki konsenzus”. Iako je on govorio o reformi sporne izborne jedinice Brisel–Hale–Vilvord i o nepovredivosti belgijske teritorije (jer ne želi da otvara „Pandorinu kutiju”) mnogi su to protumačili kao pripremu za razgovore o konfederalnom državnom modelu. Di Rupo, čija je partija osvojila čak 20 mesta više nego posle izbora 2007. godine, ocenio je da su birači u Flandriji poslali snažan politički signal koji mora biti predmet ozbiljne analize. On je najavio da će svoju politiku ravnati prema iskazanoj izbornoj volji.

Upravo na pitanju pomenute izborne jedinice kojoj pripada glavni grad Brisel pala je pre nepuna dva meseca vlada flamanskog demohrišćanskog premijera Belgije – Iva Leterma. Iz nje su se povukli flamanski liberali koje predvodi Aleksander de Kro, a on je prethodno mesecima upozoravao Leterma da će oboriti vladu ukoliko ne bude postignut dogovor o izbornoj reformi. Frankofoni su njegove namere uporedili sa igranjem „ruskog ruleta” imajući u vidu kakve mogu biti posledice političke nestabilnosti u Belgiji, koja 1. jula preuzima šestomesečno predsedavanje EU.

Nesporazum oko izborne jedinice, koju čine frankofoni glavni grad i flamanske opštine koje ga okružuju, stari je politički problem u čijoj suštini je odbijanje većinskih Flamanaca koji žive u okolini Brisela da prihvate gradsku frankofonu administraciju, zajedničke sudove i izborni sistem. Izborna jedinica BHV, kao treći region, ustanovljena je 1960. godine upravo sa idejom da spreči cepanje Belgije, odnosno podelu Flandrije i Valonije. Ako bi došlo do podele BHV, Flamanci bi praktično ostali „svoji na svome” i veza između regija bi se istanjila do pucanja.

Zbog toga De Veverovo insistiranje na „novom velikom konsenzusu” pre početka zvaničnih razgovora o formiranju savezne vlade mnogi vide kao korak prema cepanju Belgije. Uostalom, njegova partija i birači očekuju od De Vevera da ne okleva, nego da beskompromisno vuče poteze koji će voditi prema suštinskom osamostaljenju Flandrije. De Vever naglašava da nije za teritorijalnu podelu, već za razdvajanje budžeta i poreskih prihoda, što bi samo produbilo jaz između bogate Flandrije na severu i južne Valonije koja ekonomski profitira od zajedničke kase.

Kako će se valonski socijalisti i flamanski separatisti usaglasiti oko najmanjeg zajedničkog imenitelja neophodnog za formiranje koalicione vlade, još je teško predvideti. Prema postizbornoj računici koja se sama nameće, najjasnije se nazire šestočlana koalicija. U njoj bi se uz izborne pobednike mogli naći flamanski demohrišćani i socijaldemokrate, s jedne, i frankofone demokrate i zeleni s druge strane. Ova koalicija zadovoljila bi preduslove – da ima prostu većinu na regionalnom nivou i dvotrećinsku većinu u saveznom parlamentu. Ali to je samo jedan od mogućih scenarija.

Šta je Belgija posle 13. juna? Ovo je jedno od pitanja koje postavlja današnji „Soar”, vodeći belgijski dnevnik na francuskom jeziku, u poslednje vreme poznat po političkim naslovima koji se završavaju upitnikom. Na ovo pitanje odgovaraće narednih dana mnogi političari i javne ličnosti, ali građani su juče već dali svoj odgovor – to je država u kojoj su se pod uticajem globalne ekonomske krize naizgled bezazlene jezičke i kulturne podele produbile do netrpeljivosti.

Zbog toga je ovoj zemlji zaista potreban „novi veliki konsenzus”, ali o očuvanju zajedničke države. Ukoliko ipak ovaj konsenzus bude postignut o razgraničenju flamanskih prigradskih opština i frankofonih opština Brisela, sledeće o čemu će se raspravljati verovatno će biti suštinska podela na Flandriju i Valoniju.

Vladimir Jokanović