Двострука игра Пакистана

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 14. јуна – Прошле седмице Америка је из Авганистана добила знатно већу порцију лоших вести од уобичајене: 26 њених и НАТО војника је погинуло, а дуго већ најављивана офанзива на главно упориште талибана се одлаже за „неколико месеци”.

Домаћи коментатори су већ почели да постављају питање није ли време да се већ најдужи (девет година) амерички рат једноставно „пресече” и војска се оданде повуче, пошто досад ниједна тамо примењена стратегија, ма како уверљива била на папиру, не успева у пракси. Где год је у Авганистану покушала да створи функционалну државу или управу, у Кабулу или на локалном нивоу, Америка није остварила оно што је наумила.

Једно од објашњења је да, колико год се трудила, Америка никад неће моћи да схвати сву сложеност авганистанског друштва, његових међуплеменских односа, при чему је главна препрека сумњичавост Авганистанаца према страној војсци која настоји да их „цивилизује”.

Превртљиви Карзаи

Најочигледнији пример за ово је председник Хамид Карзаи, припадник већинског племена Паштуна, из којег су регрутовани и талибани. Карзаи, који би Америци требало да буде главни ослонац, на моменте се понаша тако као да је највећи противник. Са њим је тешко, али без њега се не може.

Карзаи је, како пише данашњи „Њујорк тајмс”, недавно у поверљивом кругу рекао да сумња да Запад може да порази тлибане, а на недавној племенској скупштини изнео и претпоставку да ракетни напад на локацију где се одржавала није био акција побуњеника већ Американаца.

Он очигледно жели да се обезбеди за време после повлачења западних војски, па флертује и са талибанима и са Пакистаном, настојећи при том да ипак превише не испровоцира своје данашње покровитеље, па је тако јуче посетио Кандахар и изнео јавну подршку предстојећој акцији западних снага – пажљиво, као уосталом и Американци, избегавајући да помене реч „офанзива”.

Слична ситуација је и са његовим братом, Ахмедом Валијем Карзаијем, који је главни ауторитет у јужној покрајини Кандахар, где Американци имају највише проблема, а талибани највеће упориште. Оптуживан за везе са побуњеницима и локалним наркобосовима као и за корупцију „индустријских размера”, други Карзаи је успео да се избори за статус неопходног партнера – јер без њега мало шта тамо може да се заврши.

Интереси Исламабада

Али чини се да је највећи ударац америчким плановима изношење на видело чињенице која је Американцима сигурно позната, али прећуткивана – да главни партнер у региону за пацификовање Авганистана, Пакистан, све време води „двоструку игру запањујућих размера”, водећи пре свога бригу о сопственим стратешким интересима, што Америку и Запад „кошта милијарде”.

Ово уверљиво аргументују управо објављена студија угледне Лондонске школе економије и вишемесечна истраживања дневника „Тајмс” (интервјуи са талибанским командантима и пакистанским обавештајцима). Заједнички закључак је да су талибани у ствари марионете озлоглашене обавештајне службе пакистанске армије (ИСИ), која у врховном политичком и војном савету талибана од 15 чланова има чак седам својих људи. „ИСИ авганистанским побуњеницима пружа склоништа, значајну финансијску, логистичку и војну помоћ, а има и јаких доказа да оркестрира, одржава и обликује целокупну побуну”, каже се у студији Лондонске школе коју потписује аналитичар са Харварда Мет Волдман. При томе није реч о активностима појединих делова ове службе, него о њеној званичној политици.

Наводи се тако да је пакистански председник Зардари недавно лично посетио притворене вође талибана у једном пакистанском затвору, међу њима и човека број два у командној хијерархији талибана Абула Ганија Барадура, да би им тим чином показао да имају званичну подршку (што је његов споксмен категорички оповргао). После тог сусрета једна група ухапшених је ослобођена. Према поменутој анализи, Барадур је притворен да би се минирали талибански мировни преговори са владом у Кабулу.

Процена је да оваквом политиком Пакистан жели да се осигура да ће у Кабулу, после расплета, имати своје људе. Исламабад је иначе био међу три престонице које су својевремено признавале талибанску владу у Кабулу (друге две су биле Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати), пре него што је она после 11. септембра 2001. свргнута америчком инвазијом.

ИСИ је иначе стари партнер Америке: ЦИА је ову службу обилато користила за логистичку подршку муџахединима током совјетске окупације Авганистана у осамдесетим, што се накнадно показало одлучујућим и последњим хладноратовским окршајем између два светска блока.

После совјетског повлачења, пакистански циљ је био да у Кабулу инсталира себи наклоњену владу, па је подржао талибане у борби за превласт са међусобно завађеним вођама муџахедина. Талибани су, уосталом, „изум” ИСИ: покрет је настао у верским школама на пакистанској страни пограничног подручја са Авганистаном.

----------------------------------------------

Огромно рудно благо

Вашингтон – На територији Авганистана налази се огромно рудно благо, потенцијално вредно и билион (хиљаду милијарди) долара, утврдили су амерички геолози у специјалној мисији под покровитељством Пентагона, пише „Њујорк тајмс”. Реч је о великим „жилама” бакра, кобалта, злата и све важнијег литијума, сировине за батерије које се користе у компјутерима, телефонима и аутомобилима. „Авганистан би могао да постане Саудијска Арабија литијума”, каже се у интерном документу Пентагона, који процењује да би експлоатација рудног блага земље могла да „фундаментално промени” авганистанску економију и сам рат. Бруто национални производ Авганистана је иначе само 12 милијарди долара.

Милан Мишић