Самира воли школу

У Београду има много деце која расту под будним оком родитеља, али има и малених који су препуштени сами себи. Игром судбине она су се обрела на улицама Београда. Нека од њих су рођена у њему, друга су овде стигла из других места.

Самира је дошла у Свратиште чим је отворено. Случајно је сазнала да постоји. Није ишла у школу, а желела је. Њени су веома сиромашни и нису имали за књиге, свеске, прибор за писање...
– Кад сам овде дошла била сам срећна јер сам могла да се окупам, обучем чисту одећу и да ми омогуће моје добре васпитачице да упишем први разред. Мојој срећи није било краја.
У школи, каже, никада није имала проблема што је Ромкиња.

– Видиш како сам чиста. Зашто би ме дирали. Умем да читам и пишем. Нисам ја бирала ко ће да ми буду родитељи.

Сасвим је свеједно како се она зове, јер је и она само дете које жели да има срећно детињство.

– Често сам као мала плакала што смо сиромашни. Гледала сам другу децу. Уздахнула бих када бих видела у излогу неку лепу хаљиницу коју бих волела да имам. А није имао ко да ми је купи.
Родитељи имају још деце, једно другом до ушију. Каже да их све воли, али да је она за сада једина која долази у Свратиште и то редовно.

– Овде имам све што ми је потребно: место на коме ћу да урадим домаће задатке, ко ће да провери да ли сам тачно све написала или решила задатак из математике. Обожавам математику.
У Свратишту су са децом васпитачице које увек прегледају њихове домаће задатке. Уколико има грешака, почиње гласно преслишавање и заједничко долажење до решења... На дечјим лицима су осмеси када им кажу да су одлично урадили и да су заслужили петицу.

– Волела бих да будем ... не знам тачно. Можда фризерка, козметичарка или знаш, она што сређује нокте.

Кажем јој да је то маникирка и педикирка.

– Е, то бих волела да постанем.

Похвалила сам је да је лепо обучена и да јој пристаје мајица коју је обукла уз сукњицу од тексаса.

– То сам овде добила.

Спремила се хитро и само довикнула:

– Идем.

На моје питање куда ће, одговорила је весело:

– Па, у школу. Зар не видиш колико је сати. Ове недеље идем послеподне.

Насмешила сам јој се и махнула у знак поздрава.

– Доћи ћеш и сутра? – њено питање и одговор у исто време.

– Да – одговорила сам јој.

– Шта би волела да ти донесем?

– Јагоде.

– Договорено.

– Скупе су.

– Донећу их, не брини.

Сутрадан сам отишла са три килограма јагода за које је новац дала моја директорка. Деца су била одушевљена. А мала Самира је скакала од радости.

– Да ли сам вам рекла да ће доћи и донети јагоде? – поносно се обратила другарима.

Васпитачице су ми рекле да је дошла рано и да је повремено извиривала да види да ли стижем. За јагоде је рекла и њима уз напомену да ћу, гарант, испунити обећање, што сам и учинила.