АЛЕЈА ПОБЕДНИКА

Наслов није шала. Заиста су сви победили. А помало и изгубили. Што све, разуме се, само значи да апсолутног победника нема. Није реч само о томе да се нико није ни приближио бројци од 126 посланика која би му омогућила да самостално формира владу – то није ни било за очекивати – већ да су дословно сви освојили барем неколико процената гласова мање него што су очекивали и што су им њихова интерна истраживања казивала.

Радикали су обећавали "педесет одсто плус твој глас", маштали о "коти четрдесет", а били уверени да ће, у најгорем случају, лако прећи тридесет процената. Демократе су се надале да ће можда стићи и престићи радикале, ЛДП оставити испод црте и имати више посланика од Војислава Коштунице и Млађана Динкића заједно. На крају нису остварили ништа од тога, а за радикалима су заостали читавих шест процената – управо колико и народњаци за њима. У народњачком двојцу су малтене све до затварања биралишта гајили наду да би могли бити макар за глас бољи од свог "вечитог ривала", или барем да разлика између њих и демократа неће бити већа од 2-3 процента. Очекивали су резултат од преко двадесет одсто, били уверени да он не може бити слабији од оног са последњих парламентарних избора – а на крају завршили пресрећни што ће, више захваљујући радикалском него сопственом резултату, и даље бити незаобилазан фактор приликом формирања будуће владе.

Ипак, гледано са друге, по актере оптимистичније стране, радикали су, упркос унутрашњим проблемима и прилично безочној мобилизацији "здравих" демократских снага, остали појединачно највећа странка у Србији и при том још једном потврдили, па чак и увећали свој импресиван резултат са претходних избора. Демократе су готово удвостручиле број освојених гласова и мандата, и постали најјача странка "демократског блока", а народњаци још једном показали да – још увек – нема тог слабог резултата који Коштуница не може компензовати својим "коалиционим капацитетом" и тактичким способностима.

За разлику од релативно предвидивог расплета на врху и прилично усиљеног весеља међу победницима, збивање на дну тaбеле било је много интересантније и донело је много више неизвесности, страсти и аутентичне радости јунацима ове мини лиге. Иако су прошли знатно слабије него што им је предвиђано по многобројним нарученим анкетама (од којих су им неке давале чак и двоцифрен резултат), Динкић и његови стручњаци су ипак завршили на солидном четвртом месту, што је, с обзиром на стартне позиције и све што се у овој странци експерата последњих година дешавало, заиста прави успех. То је, разуме се, далеко испод Динкићеве вулканске амбиције, и непропорционално количини средстава уложених у ову монументалну кампању, али вероватно довољно да задовољи Млађине тренутне министарско-финансијске аспирације у влади "демократског јединства" – уколико, наравно, ове уопште буде. Ипак, највише радости, еуфорије, мржње, гламура, новца и енергије сакупило се око коалиције Чедомира Јовановића, а шта ће из те запаљиве и потенцијално врло експлозивне политичке смеше проистећи, показаће се у наредним месецима. На жалост, спонтано скандирање: "Спаси Србију и убиј се, Коштунице" у тренутку када је објављено да је коалиција ушла у парламент у том погледу не обећава ништа добро.

И последњи парадокс. Када се све сабере и одузме, социјалисти који су забележили најслабији резултат у својој историји су странка која, заправо, има највише разлога за задовољство и вероватно је једино право изненађење ових избора. Готово од свих отписани, без Милошевића, без пара, без медијске подршке, без унутрашње кохезије и без стратешке концепције, са бирачким телом које је озбиљно начето зубом времена, радикалском експанзијом и Човићевим пензионерима, Дачић и другови су се пласирали испред фаворизованог Чедомира Јовановића и тик испод пребогатих "стручњака" из Г 17 плус. Ако искористе ову прилику која им се указала више захваљујући сили српског ината и политичке инерције него сопствене памети, и ако у наредном периоду пронађу лидера, чланство и душу, можда српска политичка сцена неће бити толико нахерена и можда на левом полу политичког спектра неће зјапити оволика празнина.

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао"