Шабац постаје моћан регион

Јачање позиције и привредне конкурентности Србије и њених регионалних целина на принципу одрживог развоја један је од циљева Нацрта просторног плана Србије. То подразумева динамичан привреди развој (најмање пет одсто просечан раст БДП до 2020.године), повећање конкурентности и реиндустријализацију кроз давање могућности свакој општини да отвори индустријску зону. Уз оптимално коришћење предности појединих подручја, посебан значај се даје пољопривреди и туризму.

Војводина је, на пример, позната као житница, али учешће пољопривреде у њеном развоју је свега 10 одсто, а то говори да није развијена на онај начин који захтва интензивни облик пољопривреде.

– Држава мора субвенцијама да помогне пољопривреду. Оно што нарочито подвлачимо јесте да она сама нема перспективу, али повезана са прерађивачком индустријом може да буде успешна. Потребно је извозити готов производ, а не сировину– каже професор Борислав Стојков, руководилац израде Просторног плана Србије 2010–2021.

Воћарски крајеви у средишњој Србији као што је малинарство у Ариљу, како истиче, углавном су препуштени иницијативи појединаца.

– Пољопривредници немају велику подршку државе да би се организовали и створили готове производе. Један крај у Аустрији гаји 120 врста јабука али их прерађује у исто толико врста производа које извози – каже професор Стојков.

Творци плана сугеришу обнову планинских подручја уз подршку државе и региона, тамо где су она удаљена од градова. Мисли се, пре свега, на обнову сточарства које је замрло у Србији, туризам и прераду бобичастог и шумског воћа.

– Цвет зове, јасмина или багрема који цвета у огромним количинама, су брендови на којима би Србија могла да има перспективу. Другим речима, подвлачимо значај регионалног идентитета. Култура, природа и еконмски бренд, хармонизовани дају формулу одрживог развоја и могу да подстакну конкурентност региона у ширем смислу. На томе би регионалне канцеларије требало да стварају идеју о регионалним пројектима – наглашава директор Републичке агенције за просторно планирање.

У Кладову је, каже, француски инвеститор самоницијативно покренуо производњу вина, али тај производ није конкурентан јер не постоји довољна количина за извоз.

Да Србија у којој је највећи део становништва сконцентрисан дуж Коридора 10, не би остала испражњена овај стратешки документ препоручују нови вид туризма за планинска подручја.

– Садашње интервенције у туризму више растерују становништво. Мештани из села морају да буду укључени и само у кооперацији тај крај може да остане одрживи. Копаоник је пример лошег искуства јер је изградња ишла у правцу великих насеља и скијалишта на врху планине. Та формула је у Европи превазиђена. Насеља треба да остану у подножју тамо где је становништво, а на планинама треба гајити одрживи туризам који је добрим односима са природом. У супротном становници ће отићи – наводи професор Стојков.

Примена нову формуле предлаже се на Сувој планини, Бељаници, Радану... где би се пројекти правили у сарадњи са мештанима.

– Намера је и да сва мала насеља очувамо тако што ћемо становништво укључити у развојне пројекте. Добар пример је Шарганска осмица, коју су Железнице Србије урадиле  у кооперацији са становништвом Мокре Горе. То је постало српски бренд – каже наш саговрник.

Западна Србија је слабије рангирана што се тиче развоја, јер иначе, има пуно пасивних крајева. Она нема јаку привредну активност нарочито у делу између Златибора, Таре и Златара.

–Ту се налази река Увац, коју треба искористити за специјални тип производње заснован на шумским производима и шумарству – предлаже наш саговорник.

Најконкурентнија област у западној Србији је, каже, простор између Ваљева и Шапца.

– Шабац иде брзим корацима напред. Добро планира економски развој са две индустријске зоне и добром инфраструктуром. Врло брзо ће да постане један од моћнијих крајева Србије. Док Ваљево заостаје. Та два града иако се налазе на 60 километара удаљености никада нису сарађивали. Кроз план покушавамо да подстакнемо њихову кооперацију. Ако би се те две привреде, једна слабија једна јача, повезале мислим да би ту могли да се остваре озбиљна сарадња у индустријској производњи, туризму, пољоприведној производњи различитих облика и енергетици – закључује професор Стојков.

Маријана Авакумовић