ДОБАР ДАН, МАРКО

Репортери су похрлили у Вршац. Прича се понавља: Апатин, Аранђеловац... сада Вршац. Те вароши бивају проглашене за "градове милионера" и медији извештавају о плановима да се новостеченим богатством купе нова кола, кућа, базен или све то одједном. Сведоче и о пословним покушајима продаваца свега и свачега да се уграде у ту масу акцијског капитала, па тако сазнајемо да је, рецимо, "Дачији" Вршац постао приоритет у продаји аутомобила, да градић од 40.000 становника има 18 банака које по цео дан вичу "Добар дан, Марко", као у оној реклами која нам банкарство предочава у средњовековном амбијенту и руху занемарујући могући контраефекат макар због површне спознаје људи о искључиво зеленашком карактеру те врсте услуга у то доба.

Нема оног ко не би волео да преко ноћи постане милионер и због те силне жеље људи постају лаковерни и нерационални у својим поступцима. Када оно први пут у дугом низу недеља није била извучена "седмица" на "Лоту" пронела се гласина да то, а ко би други, влада мешетари и намешта куглице како би се, у циљу подстицања уплата, могући добитак повећао до, за овдашње услове, баснословних размера и да ће онда, ваљда лично Млађан Динкић, министар финансија, а ко би други, наместити да "седмица" буде уплаћена у Бору или Мајданпеку.

То су тада били, као што су и сада, градови безнађа и дубоке социјалне депресије, па је неко домислио и пласирао легенду по којој ће први прекомилионски евродобитак бити намештен баш у Бору или Мајданпеку као неки симболички пропламсај наде да им Бог није окренуо леђа и да срећа постоји, те да се стрпљивост више исплати од социјалне побуне. Познајем релативно озбиљне људе који су поверавали у ову "транзициону заверу", па су путовали до источне Србије, у данима ишчекивања великог лото-праска, да се умешају у рударе и топионичаре верујући да је то начин да буду ковачи своје среће. Било је и оних који су типовали на Крагујевац, рачунајући да Динкић намешта да паре блесну у највећем отпаду српских индустријских заблуда.

Трагање за срећом, које се у сиротињским условима живота једначи с трагањем за новцем, укорењено је у природу људи. Интиман живот, као и интимна историја човечанства, уско су повезани са сигурношћу и/или моћи коју пружа новац. Нека недовршена социолошка истраживања показују да је у поменутим градовима, Апатину и Вршцу, дошло до статистичког бума развода бракова. Показало се да је новац пут у слободу, посебно у заједницама где су супружници били акционари, што је врло чест случај у малим местима с једнозначном привредном структуром.

Могу да замислим обогаћене брачне другове који једно другом најзад изговарају потиснут текст, потиснут због потребе да одрже брак као материјалну заједницу која омогућује да се не гладује. У дијалошкој форми он њој каже: "Нећеш више да ми звоцаш", а она њему: "Нећу више да те перем и да ти кувам", или тако некако.

Стасавају нове генерације ухрањене не на Унрином млеку већ на млеку транзиционих очекивања. Питао ме је пре неки дан син да ли сам икада маштао о томе да будем екстремно богат. Таман сам зинуо да одговорим, а он ме је прекинуо: "Немој само оно, молим те, да имаш петоро деце и троје унучади". А баш сам то хтео да кажем.

И ја сам, баш као и читалац овог текста, свестан да је реч о општим местима осенченим локалним примерима, о теми библијских размера спакованој у ове године и месеце, да то није ништа ново на кугли земаљској и да сваки народ има облик пословице којом се тврди да "пара врти где бургија неће". Оно што је чудно јесте чињеница да на српској политичкој сцени, шест година после великог преврата, још није конституисана релевантна политичка снага чији би програм садржао више наде у правичну срећу него што је има у чињеници да вам се заломило да радите у пивари или да вам се догоди "седмица".

Некако све наше странке више личе на машине способне да отежавањем лутријских куглица наместе "седмицу" и да, ако нису огрезле у примитивни националсоцијализам, глуматају неолиберални концепт коме се највише радују они што сваког дана поздрављају Марка.

Главни уредник недељника "Време"