Садик воли београдске улице

 Када се крене ка Крфској улици на Звездари да би се стигло до Свратишта потребно је мало стрпљења јер је то омања приземна кућа коју треба одабрати као одредиште да би се пронашла. То је речитије од свега што би могло да се каже осим да је у кући са две собе, малим предсобљем и купатилом увек чисто и све на свом месту. О томе брину дечаци и девојчице који се склањају с врелог београдског асфалта у потрази за бољим условима живота.

Овде заборављају на своје сиромаштво, на чињеницу да су врло мали осетили сву тежину живота коју собом носи немаштина... Један од њих је и четрнаестогодишњи Садик.

– Лепо ми је, зато и долазим редовно. Овде проводим више времена него у кући – почиње своју причу овај тамнопути дечак веселих очију.

Ишао је у школу, завршио пети разред и онда – одустао.

– Вратили смо се недавно у Београду. Зато сам прекинуо школу. Умем да читам и пишем. Био сам одличан ђак. Овде су ми рекли да ће на јесен да ме упишу у шести разред. Ова једна година је прошла без школе, али ја волим да учим и радује ме да поново седнем у клупу.

Похвалио се да одлично говори српски и ромски језик.

Питам га с ким и где живи. Сагиње главу, мало му је непријатно, али стечено поверење води ка одгвоору.

– Живим са родитељима и сестрама и браћом. Нас деце има шесторо. Сви они раде на пијаци.

Продају старе ствари које прикупљају по целом граду. Мајка одлази на пијацу већ у шест ујутру и тамо је до шест увече, а остали иду по граду и скупљају све што би могло да се прода. А кућа у којој живимо није кућа. То је барака. Једна соба. Сви смо ту. Зими је хладно, лети топло, када пада киша цури вода на све стране... То ти је иза оних лепих зграда, знаш на које мислим?

– Белвил.

– Да, иза њих.

Питам га да ли има девојку, а он се насмеја и рече:

– Имао сам. Прекинули смо пре неки дан.

Његова најбоља другарица није могла да одоли да се не умеша у разговор и уз осмех рече да би волео да нађе девојку са зеленим очима.

– Ух! Допадају ми се зелене очи. Немам објашњење.

Машта да, једног лепог дана, кад одрасте и заврши школу заснује породицу и има велику кућу. Затим, аутомобил, мобилни телефон и довољно за храну и одећу, већ и за путовања јер би волео да упозна свет.

– Волим Београд. То је мој родни град.

И док прича о Београду и његовим улицама које је обишао уздуж и попреко, раније док је био млађи, није пропустио да нагласи да Свратиште његово омиљено место. Ту је, каже, срећан: има друштво, може да гледа телевизију, игра игрице...

Чека јесен па да се поново лати књиге, јер мисли да јако важно да будеш школован, што је схватио када је дошао у Свратиште у коме се сваком детету поклања посебна пажња.

..........................

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике МТС мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”