Sadik voli beogradske ulice

 Kada se krene ka Krfskoj ulici na Zvezdari da bi se stiglo do Svratišta potrebno je malo strpljenja jer je to omanja prizemna kuća koju treba odabrati kao odredište da bi se pronašla. To je rečitije od svega što bi moglo da se kaže osim da je u kući sa dve sobe, malim predsobljem i kupatilom uvek čisto i sve na svom mestu. O tome brinu dečaci i devojčice koji se sklanjaju s vrelog beogradskog asfalta u potrazi za boljim uslovima života.

Ovde zaboravljaju na svoje siromaštvo, na činjenicu da su vrlo mali osetili svu težinu života koju sobom nosi nemaština... Jedan od njih je i četrnaestogodišnji Sadik.

– Lepo mi je, zato i dolazim redovno. Ovde provodim više vremena nego u kući – počinje svoju priču ovaj tamnoputi dečak veselih očiju.

Išao je u školu, završio peti razred i onda – odustao.

– Vratili smo se nedavno u Beogradu. Zato sam prekinuo školu. Umem da čitam i pišem. Bio sam odličan đak. Ovde su mi rekli da će na jesen da me upišu u šesti razred. Ova jedna godina je prošla bez škole, ali ja volim da učim i raduje me da ponovo sednem u klupu.

Pohvalio se da odlično govori srpski i romski jezik.

Pitam ga s kim i gde živi. Saginje glavu, malo mu je neprijatno, ali stečeno poverenje vodi ka odgvooru.

– Živim sa roditeljima i sestrama i braćom. Nas dece ima šestoro. Svi oni rade na pijaci.

Prodaju stare stvari koje prikupljaju po celom gradu. Majka odlazi na pijacu već u šest ujutru i tamo je do šest uveče, a ostali idu po gradu i skupljaju sve što bi moglo da se proda. A kuća u kojoj živimo nije kuća. To je baraka. Jedna soba. Svi smo tu. Zimi je hladno, leti toplo, kada pada kiša curi voda na sve strane... To ti je iza onih lepih zgrada, znaš na koje mislim?

– Belvil.

– Da, iza njih.

Pitam ga da li ima devojku, a on se nasmeja i reče:

– Imao sam. Prekinuli smo pre neki dan.

Njegova najbolja drugarica nije mogla da odoli da se ne umeša u razgovor i uz osmeh reče da bi voleo da nađe devojku sa zelenim očima.

– Uh! Dopadaju mi se zelene oči. Nemam objašnjenje.

Mašta da, jednog lepog dana, kad odraste i završi školu zasnuje porodicu i ima veliku kuću. Zatim, automobil, mobilni telefon i dovoljno za hranu i odeću, već i za putovanja jer bi voleo da upozna svet.

– Volim Beograd. To je moj rodni grad.

I dok priča o Beogradu i njegovim ulicama koje je obišao uzduž i popreko, ranije dok je bio mlađi, nije propustio da naglasi da Svratište njegovo omiljeno mesto. Tu je, kaže, srećan: ima društvo, može da gleda televiziju, igra igrice...

Čeka jesen pa da se ponovo lati knjige, jer misli da jako važno da budeš školovan, što je shvatio kada je došao u Svratište u kome se svakom detetu poklanja posebna pažnja.

..........................

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike MTS mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”