Огољена телесност

Овогодишњи Белеф завршен је представом коју су чинила два кратка плесна комада, New Work и "Велика раскрсница", британског кореографа Чарлса Линехана, изведена на сцени Београдског драмског позоришта.

Линехан је тренутно један од најперспективнијих британских кореографа, који се веома успешно пласирао на британској плесној сцени својим крајње суптилним и ненаметљивим плесним стилом. Године 1994. основао је своју плесну компанију са којом је гостовао широм света, а у Београду је у фебруару ове године водио двонедељну радионицу на којој су учествовали играчи из Србије, Македоније и Румуније. Резултат ове сарадње био је одабир играча и креирање кратког плесног комада New Work

Линеханов кореографски рукопис је софистициран и врло природан, покрети се сливају заједно са корачањем, падањем на под, преметима толико хармоничним и природним да делују као да су део самог људског хода и кретања. А онда, повремено овај кореограф убацује мале, необичне детаље којима читава та једноставна структура добија нова значења. Међутим, комаду New Work ипак је недостајао јасан концепт, односно копча која би повезала кратке плесне слике у једну чврсту, компактну целину. Лишен наратива, покрет овде креира апстрактне форме, али оне нису биле довољно упечатљиве да би на њима могла да почива конструкција читаве представе. Играчи су се већином добро показали – на првом месту, тренутно једна од водећих младих играчица Драгана Булут, затим Мариа Баронцеа, играчица из Букурешта, као и Ненад Милошевић. Музичку пратњу на сцени чинио је Belgradeyard Sound System, односно музичари Горан Симоноски и Иван Антић.

Други део, комад "Велика раскрсница", донео је пак на сцену оно ретко узбуђење које изазива врхунско мајсторство у креирању плеса, као и у његовом извођењу. Рађен крајње минималистичким плесним средствима, овај комад је, за разлику од претходног, врло промишљен, има своју развојну линију, а у њему до изражаја долази сва лепота и умеће у Линехановом кореографском изразу. "Велика раскрсница" је дует који у себи сажима причу о приближавању, трагању, немогућности комуникације, поновном сједињавању и разилажењу... А тај плес креиран сведеним и једноставним средствима, израста полако у дело великог емотивног набоја, понајвише захваљујући одличној игри младе словеначке играчице Андреје Раух, помогнуте игром њеног партнера, француског играча Карла Пакемара. Без сценографије и сценских ефеката, Линеханови играчи, огољени у својој телесности, подједнако снажни колико и рањиви, причају причу о отуђењу, самоћи, укрштањима и мимоилажењима.