Пре стрељања копаo гробнице

ЗРЕЊАНИН – Више од шест деценија породица је трагала за истином о нестанку Петра Милина који је ухапшен  у Другом светском рату и изгубио му се траг. Тек недавно примаријус др Петар Петричевић  се лично уверио сазнао  да је његов ујак погубљен у немачком логору Шерцинген .

Милина су у октобру 1943. године ухапсиле мађарске окупационе власти на његов двадесет девети рођендан. у злогласном војном затвору у Новом Саду провео је годину дана. У јесен 1944. пребачен je у логор Комарно на Дунаву, на мађарско- словачкој граници, а онда депортован у Дахау, па му се губи траг. за њим су трагале три генерације: отац Ђока, земљопоседник и најбогатији Србин у срезу Оџаци, у потрази је стигао до Комарна, затим га је мајка тражила преко Црвеног крста. Она је умрла 1966. и, по њеној жељи, после оглашавања црквених звона да је она умрла, огласила су и да је њен син Петар умро, а дотле се водио као нестао у рату.

Трагови логора затрти

– Трагали су и његова сестра, а моја мати, Десанка Петричевић, рођена Милин, и мој брат др Ђорђе Петричевић, ортопед из Суботице, али ни он за живота није нашао доказ ујакове смрти – каже Петар Петричевић који носи ујаково име.

Стицајем околности када је 2004. оперисао једног болесника који има сина на раду у Немачкој, замолио је да се овај распита о судбини Петра Милина.

У јануару 2005. године Петричевић је  писмом обавештен да му је ујак завршио живот на Бадњи Дан, шестог јануара 1945. у концентрационом логору Шерцинген, на крају истоименог села код места Ротвајл, и да је сахрањен на гробљу "ратних ветерана" у Шембергу. Он је посетио с ова места близу француско-швајцарске границе у августу ове године. Како каже трагови логора су углавном затрти. На месту где је био главни део логора постоји само капела и на зиду се налазе имена страдалих тридесет девет Југословена, али не свих. На овом списку је нашао и име ујака Петра и још два веома блиска рођака Гавре Недељкова и Миле Теодоровића. Били су ожењени и имали по двоје деце, већ је троје њих умрло.

Грумен земље из баште

– У капели сам упалио свећу и оставио грумен земље из баште ујакове родне куће. Затим сам отишао на гробље "ратних ветерана" у Шемберг. Тамо сам нашао гробље и споменик без имена. На њему пише да је ту сахрањено више од шест стотина Пољака, триста шездесет Руса, деведесет седам Југословена, двеста педесет Норвежана и тридесет петоро без државног идентитета. На улазу у ово гробље стоји плоча, коју је поставио 1985. немачки политичар Вајсцекер. На једној табли пише само да су ту побијени логораши. Злочин је извршила злогласна есесовска група "десет пустињака". На том месту су натерани да ископају јаму и после тога су стрељани и затрпани мада нису сви били мртви. Једна група логораша је затрпала јаму, они су преживели. Ту сам сазнао да по околини постоји још пет гробница – казује Петар Петричевић.

Ујак зрењанинског хирурга Петар рођен је у октобру 1914. у Лалићу, срез Оџаци у Бачкој. Рат га је затекао пред самим завршетком Правног факултета у Београду. Због прекида наставе вратио се у Лалић и укључио се у народни отпор окупатору. као цивил имао је задатак да организује базу код куће и на салашу, веома важну за Војводину. У његовој кући су се крили каснији народни хероји и његови другови са универзитета.

Био је талентован фудбалер, али је одбио понуду индустријалца Ертла из Оџака, власника највеће фабрике за прераду конопље, да игра фудбал у његовом клубу састављеном од најбољих фудбалера тога краја, који се такмичиo у Мађарској лиги. Ујак је требало да буде стожер тога тима. није пристао ни да настави школовање у Мађарској, где је такође могао да игра фудбал. доста његових вршњака тамо су наставили школовање и после рата су обављали важне функције у Новом Саду. Мађарске власти су желеле да се млади из Бачке код њих школују да се не би прикључили отпору окупатору у завичају.

-----------------------------------------------------------

Ограничен приступ

– У овим логорима Јевреји су били одвојени и гробнице су им такође одвојене. Једино за Јевреје постоје контакт адресе и омогућен је приступ архивама. Покушавао сам да продрем и даље у архиву, али ми је речено да даље немам приступ, мада ми је добро познато да је у Дахауу и Маутхаузену сачувана и доступна архива са добро познатом немачком педантношћу о свим детаљима везаним за судбину логораша – каже др Петричевић.