Ко то тамо кречи

Недавно је објављено да је уведен телефон на који комшије могу да пријаве комшије које изводе радове у стану, како би надлежне службе провериле да ли су радови пријављени и дажбине за радове плаћене. У унутрашње радове, кажу, спада и кречење!

Још поодавно је неко духовито приметио да су турски, окупациони намети, опевани у народној поезији, били мачји кашаљ у односу на намете којима данашње грађане оптерећују њихове властите државе.

И феудални намети, над којима се згражала комунистичка, а богами и буржоаска историографија – бејаху мачји кашаљ у односу на порезе које грађанима одрезује њихова демократски изабрана власт.

Оптимисти би рекли: тако је, али, данашње државе те порезе и намете користе да би обезбедиле социјалну и здравствену заштиту, инфраструктуру, подигле општи стандард... А песимисти: нормално да је тако, када су Османлије, баш као и средњовековни феудалци, веровали да ће владати вечно, па нису журили да све опљачкају и опустоше пре него што, после њих, настане потоп.

Нажалост, ово у чему живимо, аргументе песимиста чини далеко уверљивијим. На развијеном западу – донекле. На Балкану – дефинитивно.

Не морамо да идемо до средњег века, домаћих феудалаца и Османлија. Довољно је да анализујемо последњу половину столећа.

Уверени у несмењивост сопствене власти, комунисти су се задовољавали лагодним животом пуним привилегија, али нису имали идеју да баш све опљачкају и униште. Јер – када би све уништили – чиме би касније владали?

Трансформисани комунисти су, такође, чинили све што је у њиховој моћи да владају бесконачно, али им је могућност да то и неће моћи да прође баш тако – пиркала за вратом.

И како су на ту могућност одговорили? Невиђеном пљачком.

Двехиљадитих власт преузимају декларативне демократе, а смењивост власти постаје пракса.

А док те са власти не скину – правиш џумбус и белај.

СЕКА (Светска економска криза ) и ДЕКА (Домаћа економска криза ) ствар су довеле до карикатуралних размера.

Плате су замрзнуте, али је, зато, евро одмрзнут. Цене шатро не расту, а порези – скачу. Уместо да помогне сиромашнима, држава се труди да оне који нису баш голи као штап, што пре голим као штап учини.

Ове године, на пример, такса за истицање фирме је порасла за готово сто одсто. Зашто? Нема објашњења. А једино логично објашњење које је могуће дати јесте да порезницима треба све више новца. То што ће многи због тога морати да затворе фирме (знам неколико таквих) и постати социјални случајеви, није важно. Није важно чак ни то што, када падну на просјачки штап, више неће моћи да плаћају никакве дажбине.

„После нас – потоп.”

И – онда стиже фамозна прича са пријавом унутрашњих радова, укључујући и кречење. И фамозни број телефона за дежурне цинкароше који ће пријављивати комшије којима у рукама примете четке.

Социјализам је друштво зависти, капитализам друштво похлепе.

Пошто се на похлепи популације извукло готово све што се извући могло, тренутно се посеже за социјалистичким наслеђем. И акценат се баца на комшијску завист. Похлепа, до даљег, остаје привилегија владајуће олигархије.

А жртве владарске похлепе и комшијске зависти – нека живе у неокреченим становима. Или – нека се сете приче о Османлијама и праву прве брачне ноћи. И нека порезнике дочекају смакнутих гаћа.

Смешно – није.

Ужасно је.