Фудбал – За побеђеног места нема

У свим појавама које се тичу човека показује се читаво друштво. У том смислу фудбал (,,емоционална куга нашег века”) није никакав изузетак. На светском првенству које је у току, фудбал показује како партикуларно сведочи у име универзалног. Већ је уочено да фудбал развија специфичан однос према победи и поразу, при чему места за побеђеног скоро да нема ни у једном друштву и срцима публике. Друштво жели победе, али неизбежно производи и поражене. Фудбал ствара групе које се лако идентификују у образац еуфорије који је препознатљив ових дана. Он пружа могућност да се изађе из духа пасивности у активност која је ипак привидна. Светско првенство показује да фудбал фиксира разлику између активне елите и пасивне масе, попут савремене демократије која је посредничка. Јер 22 играча играју, а милиони гледају. И у фудбалу и у политици грађанин постаје воајер – навијач. Целокупни живот ових дана је стао у медијски кабл, а телевизија је запосела и колонизовала наш свакодневни живот, постала је глобални стадион савременог спорта.

Занемарује се однос према етици рада, која је за тренутак суспендована – разонодом и пасивним трошењем слободног времена. Разговор између навијача иде до екстрема и своди се на следећи слоган: ,,Ако твој посао смета фудбалу, остави га”.

Фудбалери су ових дана постали својеврсни идоли. Идолатрија као масовна појава је симптом друштвене кризе у којој вредности појединачне личности не стоје високо. Они који су неуспешни у свом начину живљења покушавају да то надокнаде путем лажне идентификације. Појединац није изборио значајан утицај у друштвеним збивањима и због тога тражи замену за излазак из анонимности. Масовни медији подстичу митолошке функције и масовне психозе. Све то представља илузију, обрнуту слику, надокнаду за свакодневни огољени живот.

Кад падне завеса на овом светском првенству поново ћемо се вратити нашој опорој свакодневици. Свет илузија и виртуелног задовољства архивираће се до следећег светског првенства, а ми ћемо наставити да расправљамо о динару који је доживео ,,историјски пад” у односу на евро, о свакодневним поскупљењима итд.

Еуфорија поводом одласка наших фудбалера на светско првенство, систематски је стварана из дана у дан, уз препознатљиву некритичност неких наших медија. Фудбалска репрезентација и фудбалери уздизани су до неба и зато су добро ,,бапнули” после првог неуспеха. Новинари су посебна прича јер врло често нису критичари и коментатори једне игре него пропагандисти једнога тима или групе људи. Ту своју мисију они често напуштају, мада немају никаква морална права да то учине. Овај мундијал не би се смео претворити у банкрот нашег спортског новинарства. И ових дана се показало да лествица спортског новинарства није подигнута високо, јер новинари као да суспендују нека своја основна начела и мисију.

Журба масовних медија да допру до сензација да би задовољили потребе оних који стално живе ,,отворених уста” и у својеврсној су рецептивној оријентацији, очигледно има контрапродуктивне ефекте. Публика стално тражи сензационалне, необичне и чудне вести (,,Слон на аутопуту зауставио француску репрезентацију”). На тај начин њихова ,,глад” подстиче уреднике и специјализоване репортере да измишљају стално нове и нове потребе. Изузетно и сензационално, лакше се продаје од нормалног. На тај начин функционишу савремени постмодерни медији.

социолог спорта, професор универзитета