ГОРКИ ПЛОДОВИ

Уколико посматрате проблеме око реформе правосуђа онда бисте то могли већ да означите као сажвакану аферу која је замењена неким новим офшор спиновима или оним половним у вези са сателитима и шведским локомотивама. Међутим, ако се узме у обзир одлука Уставног суда од 28. маја (ах, давно ли то беше...) којом је усвојио уставну жалбу у вези са питањем непостојања образложења његовог неизбора онда се може закључити да ова прича још није завршена и да ће то још бити од значаја како за судство, владу, јавност, тако и за Европску унију. Охрабрује барем то да постоје институције попут Уставног суда, омбудсмана или повереника за информације које истрајавају у борби за владавину права насупрот покушајима извршне власти да обезвреди било шта што би је могло ограничити, што опет видимо кроз усвајање неуставног Закона о електронским комуникацијама. Зато би се требало потрудити око одржавања у животу ове дебате.

Терминологија којом се означавао овај поступак говори доста о концепту и околностима у којима се одиграо. Термин реизбор судија је првобитно лансиран крајем 2006. као један од аргумената за доношење новог Устава јер би то омогућило прочишћење правосуђа у које грађани Србије имају мало поверења. Тиме се највише упућивало на „лустративни” елемент избора судија чиме се хранила нада да ће се искористити историјска шанса за успостављање система одговорности у овој грани власти. Међутим, формирањем Владе Србије 2008. године у којој је СПС нестаје могућност легитимације реизбора судија као „лустративног” чина јер би се на сваки аргумент типа „одстрањујемо корумпиране и непрофесионалне судије које је довео Милошевићев режим” одговорило контрааргументом „зашто лустрирате Милошевићеве судије, а не лустрирате Милошевићеву странку и његове политичаре?”.

Због тога се дошло до термина „општи избор судија” који је указивао на то да се усвајањем новог Устава морају за сваку јавну функцију расписати нови избори. Тако је, као што сви знамо, дошло до нових парламентарних, председничких и локалних избора па се онда приступило тој логици изједначавања судијске функције са класичном политичком функцијом на коју се долази изборима. Овим концептом се шаље веома негативна и опасна порука да са новом влашћу долазе и нове судије. Како год било, општи избор је требало да буде заснован на јасним, објективним и транспарентним критеријумима (стручност, оспособљеност и достојност).

Ипак, сада је познато да је процес избора судија био означен службеном тајном док су чланови Високог савета судства били подвргнути безбедносним мерама и у свом раду су се користили непровереним наводима БИА. Прво се мора поставити питање који су то подаци који су морали остати тајни а којима су баратали Високи савет судства и Државно веће тужилаца? Да ли је то број година студирања једног судије, број његових стручних радова, број семинара и конференције на којима је учествовао, број потврђених, преиначених или укинутих пресуда, број застарелих пресуда или чињенице да је против некога покренут дисциплински, кривични или поступак разрешења? То су наиме једини законито добијени подаци који смеју бити на располагању поменутим органима.

Тајност може лежати у два разлога – 1) критеријуми су се примењивали селективно и непринципијелно услед постојања неког вишег критеријума, нпр. политичке подобности, мита или рођачких, тј. брачних веза и 2) постојали су додатни подаци који су добијени од БИА, што је министарка правде јавно потврдила (па накнадно демантовала) који су коришћени без икаквог правног основа и противно Закону о заштити личних података. Других могућих разлога тајности нема јер су критеријуми избора тако дефинисани да се подаци који се њиховом применом добију без икаквих проблема могу презентовати како судијама тако и јавности. Главни циљ реизбора, враћање поверења грађана у судство, није достигнут већ је напротив још више нарушен. Штавише, председница Високог савета судства је у намери да оправда његова решења изјавила да су имали податке о томе да је велики број судија био укључен у вршење кривичних дела, не наводећи изворе. Тиме је, поред тога што су неки починиоци кривичних дела остали непријављени и то од стране судија, додатно пољуљано поверење у особе које деле правду грађанима.

На крају се поставља питање како даље из ове брљотине за коју изгледа нико неће бити политички одговоран. Обнова реизбора би само повећала несигурност у раду судија и перцепцију утицаја извршне власти. Максимални домет уставних жалби је тај да ће неизабране судије добити неки допис који ће се формално моћи назвати решењем у коме ће се налазити нешто што ће бити насловљено као образложење. Једини добитак у целом процесу је тај да смо као друштво научили још једну горку лекцију и да ће се овако нешто јако тешко опет десити. Међутим, никада не смете бити изненађени...

уредник „Права и друштва”