Свратиште у срцу

Жега је притисла град. На улицама је мање људи него обично, а они који су се некуда упутили журе да се што пре склоне од сунца. Крхка Ромкиња шета с бебом у наручју од угла Цетињске до киоска непосредно уз главни улаз Политике у Македонској улици. С времена на време пружа руку да би добила неки динар од пролазника. Већ неколико дана прелази исту путању упркос вреви.

Узимам новчаник из ташне да би разменила новац у киоску и дала јој да купи хлеб. Пролазим поред ње и кажем да ћу јој дати новац, нека ме сачека. А онда погледам мало боље и препознајем девојчицу која је годинама шетала на истом потезу и одрастала с испруженом ручицом и молбом да добије нешто мало новца.

– То си ти Мирсада?

– Да, ја сам.

Гледам је. Некада живахна девојчица сада је мајка, а до пунолетства има још времена. Једне хладне зиме поклонила сам јој рукавице.

– Сећаш ли се рукавица?

– Да, чувам их.

Питала сам се где је отишла. Нисам ни помислила да се удала и напустила Београд.
– Већина Ромкиње се удаје рано. Тако нас уче од малих ногу.

Јелена је мршава, да не може бити мршавија, а беба у њеном наручју, девојчица од неколико месеци, неухрањена.

– Где живиш?

– Овде сам дошла код бабе и деде. Била сам изгладнела и морала сам да дођем. Нисам могла више да издржим да данима ништа не једем.

– Да ли си чула за Свратиште?

Осмех се појави на њеном прилично уморном лицу иако је млада.

– Како да не. Одлазила сам тамо док сам живела у Београду. Било је на Дорћолу, у „Рексу”.

– Није више тамо.

– А где је сад?

– На Звездари. У Крфској улици.

– Где ти је то?

Објаснила сам јој .

– Волела бих да одем и да их видим. Можда бих срела и неког од другара са којима сам расла. У Свратишту су били много добри не само према мени, већ и према осталој деци. Још памтим то време. Волела бих да одем до њих, мада имам бебу и не знам да ли би ме примили, али отићи ћу до њих да ме посаветују шта да радим. Тешко ми је.

Сета прекри њено ситно лице. Некада веселе очи постале су загасите и без сјаја.

–Да ли ти муж ради?

– Да, на грађевини, али јако мало зарађује.

– Шта ћеш сад?

Слегла је раменима.

– Не знам. Кажу ми радно си способна. Умем да читам и пишем, али нема много школе. Сада ми је жао што нисам завршила школу, а у Свратишту су ми лепо говорили да учим. Сад не знам шта ћу. Ко ће да ме прими на посао када немам квалификације.

Уздахну. И настави тихо да прича.

– Кајем се што нисам послушала добронамерне савете из Свратишта када су ми говориле истину да без школе немам услове за бољи живот.

– Тешко ми то пада да просим. Срамота ме је, али морам. Пропустила сам прилику да се школујем и запослим, али сам из сиромашне породице у којој нико није образован, па нису ме ни усмеравали ка томе. Једино у Свратишту јесу.

..........................

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике МТС мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”