Нема сарадње с приватним универзитетима

За неколико дана почиње први уписни рок на факултетима Универзитета у Београду, а ректор професор др Бранко Ковачевић, у разговору за „Политику”, каже да будући бруцоши не треба да се брину јер су сви факултети добили дозволу за рад. Резултати акредитације ће, по његовим речима, бити објављени 25. јуна, а оно што је жеља УБ је да се измени начин пријемног испита и да се уведе јединствени, бар на нивоу групација.

Оно што се још очекује наредних дана је усвајање измена Закона о високом образовању у скупштини 29. јуна, а ректор каже да се, за сада, одустало од оних решења која су подигла највише прашине у јавности и да ће сада постојати и бечлори, и дипломирани, и мастери.

– Прошле године је изашла прва генерација бечлора и они нису могли да се запосле јер их на тржишту нико није препознао. Деца су се нашла у незгодној ситуацији не својој кривицом јер нису могла да иду на тржиште рада, послодавци су били збуњени, стекао се утисак у јавности да основна диплома није важна, него да сви треба да буду мастери да би се оспособили за професију, што није тачно. С друге стране, питање финансирања мастера још није решено. То је основна измена закона, да постоји континуитет између старог и новог, да се олакша приступ тржишту рада.

Друга кључна измена је та што студенти неће морати да студирају годину за годином, да дају све испите… Остаће граница од 48 бодова да би остали на буџету, као и мали апсолвентски стаж од шест месеци. Ми смо сад анализирали пролазност ове генерације и дошли до закључка да је на 13 одсто предмета на целом универзитету пролазност испод 50 одсто, на појединим чак и 30 одсто.

Чија је то кривица?

Пре свега планови и програми нису добро подешени, дато је студентима више обавеза него што они могу да испуне за годину дана, а кад имате један тежак предмет, ви се концентришете на њега и занемарујете остале. И са студентима мора да се другачије ради.

Шта је било с предлогом око кога се дигла велика прашина, да ће се наставници, лекари и судије убудуће школовати само на државним факултетима?

То је остављено за касније јер је било је много дилема, а и у јавности је погрешно схваћено. Није речено само државни, већ да факултети, без обзира на својину, на којима се школују ове професије, морају да испуне тачно одређене услове које ће прописати држава, а који морају да буду веома оштри. То нисмо ми измислили и није реч само о ове три професије. ЕУ је донела листу занимања од општег интереса, а у појединим земљама реч је о стотину професија.

Да ли је остао предлог о рангирању студената?

Студенти су пристали на рангирање и мислим да је то поштено и спортски. Онај ко је радио мора да се награди. То ће увести реда, смањиће преписивање, студенти ће хтети да се такмиче и логично је да држава награди најбоље, да им да стипендију. Држава стипендира доста студента, отприлике 70 одсто их је на буџету. Тржиште држе државни универзитети, њих има 85 одсто, остало су приватни.

Каква је сарадња с приватним универзитетима, да ли још постоји листа конкурентских установа?

Нема сарадње с приватним универзитетима, што је мало чудно.

Због вас или због њих?

Па ни због нас, ни због њих. Када је кренула акредитација, рекли смо – сада постоји конкуренција, човек мора да ради за једну школу и док траје акредитација нема сарадње. Не може неко једне суботе да игра за Звезду, а друге за Партизан. Тако да смо сада дошли у чудну ситуацију да имамо уговоре са 150 универзитета из света, а ниједан с приватним у својој земљи.

Али ви ректори заједно седите у Ректорској конференцији…

Ја немам проблем у сарадњи ни с једним ректором, али мислим да је проблем у томе што су то два потпуно различита система. Ми то радимо непрофитабилно, а њима је главни критеријум да зараде паре. На западу не можете лично да извлачите новац из школства. Ви можете новац да инвестирате, зидате зграде, правите лабораторије, доводите стране предаваче. Без обзира на то да ли сте приватни или државни, то је непрофитабилно и новац се користи по одређеним правилима. Овде наравно постоји профит и онај ко је дао паре хоће да заради. То су два потпуно различито система, њима многе ствари диктира тржиште. И зато постоји неповерење и зато државни факултети неће да сарађују с њима јер нису у истим условима. Да не говоримо о инфлацији диплома. Зато мислим да и ту мора да се донесу строга правила. У Америци су иста правила за Беркли, који је државни универзитет, али и за Стенфорд и Харвард који су приватни.

На приватним факултетима тврде да се њихови дипломци одмах запошљавају и боље пролазе од оних с државних?

Мислим да је то маркетиншки трик, постоје подаци тржишта рада: за неке професије посао се добија одмах, попут електротехничке, други – правници, економисти, лекари чекају на посао. Дакле с једне стране на тржишту имате инфлацију тог кадра, а већина приватних школа је баш у сектору економско-правних наука.

Нису ни државни факултети потпуно ван сфере профита. Шта је са школаринама?

И код нас постоји тржишни механизам, не кажем ја да су једни црни, а други бели… Они популарни мало подигну школарине да виде како ће да прођу на упису, има и тога. Право на пример не диже цену студија, економија држи на нивоу, чак и испод приватних… Факултети који нису популарни имају ниске школарине и муку муче јер немају прихода, а држава не плаћа материјалне трошкове. Готово 97 одсто буџета се троши на плате. Нема се ни за комуналије, а камоли да се нешто инвестира. И акредитацију смо платили потпуно сами, више од 200 милиона динара. Ми смо се договорили да факултети ове године не прелазе званично признату инфлацију од око 10 одсто и већина је то поштовала, можда је десетак подигло школарину за инфлацију.