Нема пара, нема групи-девојака, такав је посао писца

Минули књижевни фестивал „Крокодил” прошлог викенда по други пут је окупио писце из региона „југосфере” на симболичном месту испред Музеја историје Југославије у Београду. Квалитетна и лепо осмишљена промоција књига била је и добра прилика да поразговарамо са неким од учесника о литерарној атмосфери и условима за стварање у заједничком тренутку транзиције, у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Селведин Авдић (рођен 1969) представио се српској читалачкој публици романом „Седам страхова”, који се, по речима аутора, делом бави питањем злочина.

– Живим од новинарства, а пишем зато што волим. Посебно сам поносан на књигу о Зеничком затвору, коју сам уредио. Моја нова књига, између осталог, говори о злочину, али не о ратном, јер сам у свом новинарском раду доста писао о томе – каже Селведин Авдић, који тренутно ради као уредник онлајн магазина „Журнал”.

Прича о томе како трава дише

Авдић каже да је питање злочина у његовој књизи само сегмент читавог дела, али да су људи обратили пажњу баш на тај део. Међутим, свако има право да, када књигу донесе кући, чита како жели. – Када ја купим Сартра и донесем га кући, читам како га хоћу. Он је без помоћи, а ја сам свемоћан – објашњава Авдић.

Због нове књиге није имао проблема. Мада би волео да јесте. Селведин Авдић каже да власти имају врло специфичан метод, а то је да једноставно игноришу дело.

– У Босни је сцена занимљива, жива, добили смо писце који се заиста могу читати. И који пишу како то време захтева од њих, али то није лоша литература, диктирана политиком и тренутним укусом. Ту су Фарух Шехић, Дамир Узуновић, Озрен Кебо, Беким Сејрановић, Александар Хемон... у Хрватској Оља Савичевић, Предраг Луцић, Борис Дежуловић... у Србији Владимир Арсенијевић, Срђан Ваљаревић и Зоран Ћирић. Да поменем и Милоша Живановића, његова „Лирика пса” је жестока поезија – набраја Авдић и извињава се колегама које је можда заборавио. Има ли међу писцима олоша? Селведин Авдић каже да има.

– Ух, има шљама, можда више него игде. Критичари проналазе паралеле, ја нећу, међу писцима бирам честите људе и такве волим да читам. То ми је врло важно. Шта да се ради, такав је посао, нема пуно жена и пара, нема групи-девојака – у шали констатује Авдић, па наставља – а транзиција јесте плодно тло за писање. Рецимо, у мојој књизи најфантастичније ствари су тачне. Прибегавао сам томе да ублажавам, како људи не би помислили да претерујем – закључује Авдић.
Дакле, што грдније време, то боље за писца?

– Ма није. Ја бих волео да могу бити у колиби са породицом поред неког језера и да пишем о томе како трава дише. То би ме одмарало, а мислим и читаоца. Мени је сан да направим књигу која ће да одмара. Нисам спреман и мислим да немам довољно талента да напишем такву књигу. Али, има времена – каже Селведин Авдић.

Оља Савичевић-Иванчевић (рођена у Сплиту 1974) на „Крокодилу” је рекламирала свој роман „Адио, каубоју” (описан као вестерн из Далмације). Жена која је са 14 година ушла у књижевност песничком књигом за коју је добила „Змајеву награду” у Београду, сада има објављен роман истовремено у српској престоници и у Загребу.

– Ово са „Крокодилом” је весело, никада нисам видела толико људи на читању, а била сам на многим фестивалима по Европи – каже списатељица чија је збирка приповедака „Насмијати пса” (2006) доживела преводе у Македонији, Немачкој и Мађарској, и додаје да је добро што, ипак, сви на Балкану делимо исти језик. – Ти језици су политички друкчији, али лингвистички на срећу нису, па нисмо затворени у мале књижевне енклаве, можемо се међусобно читати.

Она сама воли да чита писце из Србије, а посебно јој је драг роман „Комо” Срђана Ваљаревића. Данило Киш и Давид Албахари су многим писцима њене генерације у Хрватској узори. Питамо Ољу Савичевић да ли и у Хрватској има књижевних свађа и помало досадних подела на издајнике и патриоте.

– Има код нас свађа, али нису на неком нивоу. Бар да се стварају праве полемике – каже, алудирајући на доделу награде „Јутарњег листа“ Миљенку Јерговићу, за роман „Волга, Волга”, прошлог месеца, када је књижевник Жељко Шпољар (видно припит, пренели су хрватски медији) за време доделе злурадо коментарисао избор жирија, док је други писац, Раде Јарак своје незадовољство изразио бацањем столице!

– Прикази и рецензије књига готово да су нестали из новина. Сцена је мала, такорећи инцестуозна, сви се међусобно знају. Када би било двадесетак различитих критичких гласова, писци би лакше подносили и критику – сматра Оља Савичевић-Иванчевић.

Како транзициона клима годи сплитској списатељици? Оља Савичевић каже да јој је та реч већ прилично „изашла на уши”.

– Мислим да је то занимљивија тема за новинарство. Не знам колико ће актуелност те транзиције преживети и како ће се то читати за 10, 20 година. Ако описујеш свој простор и време, језик је јако битан и не смеш га занемарити због актуелности и ангажованости, естетика мора да остане. Ипак је најбитнија прича, а транзиција се може описати тако да се не помиње та реч – говори Оља Савичевић-Иванчевић.

Данци воле кримиће

Овогодишње издање „Крокодила” добило је и освежење са севера, са посетиоцем из Данске, Петером Адолфсеном. Адолфсен је рођен 1792. године, а у књижевност је ушао књигом „Мале приче” 1996. године, а у Србији је објављен његов кратки роман „Машина”, написан 2006. године.

– Мој роман „Машина” је врло кратак и јако иритантан. Очекујем да ће српски читаоци прочитати једну страну и рећи: „Господе, ово је ужасно. Али добро, књига није толико дугачка, ипак ћу да је завршим”, каже Адолфсен.

Дански писац каже да главни лик књиге кап нафте, која је пре 55 милиона година настала од коња, који затим умире у језеру, бива седиментиран и претворен у нафту. Та кап знатно касније бива рафинирана у бензин и спаљена у мотору аутомобила, а затим претворена у издувне гасове који изазивају рак плућа, од којег умире главна протагонисткиња, иначе у вези са главним ликом, радником на нафтној бушотини у америчкој држави Јута.

Што се данске књижевне сцене тиче, Адолфсен каже да је врло разуђена, а већина становништва чита крими-романе. У поређењу са Србијом, има више новца, али само бестселер-писци могу да живе од писања. Петер Адолфсен се сналази тако што, попут његових колега на Балкану, пише за новине и успут предаје на академији за креативно писање у Копенхагену.

– Рецимо, тренутно имам шест књига на тржишту. Недавно сам добио хонораре за целу годину и све укупно је заиста мало, 600 евра. Али, тако је увек било. Један Франц Кафка је радио као агент осигурања, тако да не треба да се жалим – закључује Адолф Петерсен. У разговору са Петером Адолфсеном дотакли смо се и бомбардовања Југославије. Наш саговорник напомиње да је био против агресије НАТО-а, и у то време написао је један критички чланак о лику и делу Мадлен Олбрајт.

– Та жена ме је плашила. Чинила ми се као ужасна особа, највише због тога што се врло страствено залагала за бомбардовање. Њен ентузијазам да се бомбардује Србија, како сам разумео, имао је везе и са њеним искуством из детињства које је провела у Београду. Нека таква глупост. Можда је имала лоша искуства у школи... – говори Адолфсен.