Време великих нада

Олег Новковић (1968) дипломирао је филмску и телевизијску режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Срђана Карановића. Године 1991. године био је изабран за студента генерације, што му је омогућило да учествује у Европској летњој филмској школи коју је водио наш редитељ Душан Макавејев. Од тада до данас, доста је радио за телевизију, потписао је неколико документарних и три играна филма: "Кажи зашто ме остави" (1993), "Нормални људи" (2001) и "Сутра ујутру" који ће у Београду премијерно бити приказан 30. августа у Великој дворани "Сава центра".
Новковићев најновији филм из дана у дан бележи фестивалске успехе. Након Специјалног признања у програму "Источно од запада" овогодишњег фестивала у Карловим Варима, које је додељено глумачкој екипи филма (Уликс Фехмиу, Небојша Глоговац, Нада Шаргин, Радмила Томовић, Љубомир Бандовић...) филм је награђен статуетом "Слобода" за најбољи филм 35. сопотског фестивала и Гран пријем 20. херцегновског фестивала за најбоље остварење. На 30. фестивалу сценарија у Врњачкој Бањи добио је другу награду за сценарио (Милена Марковић), а филм је увршћен у програме фестивала у Сијени, Монтреалу, Монпељеу, Александрији, Копенхагену, Котбусу, Визбадену, Сијетлу... 
Реализован у продукцији "Зилион филма" Лазара Ристовског, "Сутра ујутро" је драма о љубави, пријатељству, страсти, сензуалности, нежности, али и љубомори, посесивности и издаји, драма о потреби да се врати време, заустави тренутак радости и време великих очекивања.

У претходна два играна филма, радили сте и као косценариста, док у филму "Сутра ујутру" то није био случај. Чиме Вас је испровоцирао сценарио Милене Марковић да се одлучите баш за њега?

– Филмска прича је дуго настајала, постојале су различите верзије овога текста. Био сам активни сарадник од самог почетка, било је сугестија, такође, и предлога. Сценарио је наравно Миленин, ја сам ту само служио да усмерим причу у жељеном правцу, оном који је по мом мишљењу био прави. Прича у којој се тако мало тога догоди, ништа спектакуларно, а у којој је толико тога неизреченог и емотивног је била права инспирација. Оно што је био највећи изазов је то што се у причи ништа не објашњава, ништа се не каже експлицитно. Било је узбудљиво искуство режирати такву причу.

У Вашем филму ни у једном сегменту се не наглашава зашто је главни јунак пре 12 година отишао из Србије. Мислите ли да то није неопходно, јер сви разумемо разлоге његовог одласка: рат, санкције, немаштина, урушавање система вредности у Србији...?

– Мотив је универзалан. Главни јунак који је одавно отишао из земље у потрази за бољим животом, враћа се у родни град и суочава се са својом прошлошћу. Нема директног објашњавања, али га има у много дубљем смислу. Све се схвати, а ништа се експлицитно не каже. То је био један од мојих највећих редитељских подухвата. Дакле, постигнута је, по мом мишљењу, права мера. Са једне стране локална прича у потпуно реалистичном проседеу, а са друге универзални мотиви који важе за све људе и који функционишу било где.

Колико су Вам помогли или одмогли принципи манифеста "Догма ′95" по којима сте реализовали филм?

– Користио сам "Догму ′95" јер ме је у том манифесту привукла потрага за истином, али нисам поштовао сва правила. У нашим условима нека од тих правила нису изводљива – највећи број наших биоскопа нема могућност емитовања у нормал формату. Нека правила су директно шкодила причи, а нека су лицемерна, као забрана потписивања редитеља. Био је то велики изазов: само редитељ, слободна камера и глумци, и ништа више. Све то захтева велику креативност и прецизност. Дакле, ово није филм "Догме ′95", а опет суштински јесте потпуно у њеном духу.

Да ли сте током припрема за снимање и снимања пролазили кроз дилему "остати или отићи" или сте то још много раније разрешили?

– Године 1991. сам имао реалну шансу да останем у Паризу, али сам се вратио због филма, а 1999. сам могао да останем у Берлину, али сам се вратио због свог сина и родитеља – падале су бомбе. Волео бих да могу да живим мало овде, мало у Берлину. То је, за сада, неизводљиво.

Критика хвали Ваш филм, у чему се огледа његова врлина?  

– Врлина је у искрености, бескомпромисности, истинитости.  

После овог филма колико Вам се тешким чини рад на играном филму у Србији?

– Све зависи од тога како ће се дефинисати правила финансирања играних филмова код нас. Туробна су времена, али таква су нам дата. Борићемо се. Има аутора који знају да праве филмове и имају шта да кажу, тако да није крај.

Има ли изгледа се се публика врати у биоскопе? Какву гледаност и какве реакције публике очекујете на филм "Сутра ујутру"?