Наша керамика на високом месту

Машта, несвакидашња енергија, радозналост према свету који је окружује, натерали су керамичарку Мирјану Исаковић да у протеклих пет деценија створи микросвет сачињен од керамичких скулптура. Мали део онога што је уметница у том периоду урадила, може да се види до 30. јуна у Музеју примењене уметности у Београду, на продајној ретроспективној изложби „Керамичка скулптура”. Исаковићева, коју називају првом дамом српске керамике, изложила је 65 радова.

Мирјана Исаковић припада генерацији првих дипломираних керамичара које је обучавао професор и академик, сликар Иван Табаковић.Kao дугогодишњи професор уникатне керамике на Факултету примењених уметности, оставилаје значајан траг и заслужна је за постојање београдске школе керамике. Излагала је на 11 самосталних и више од 150 групних изложби у земљи и свету, добитница је 17 награда, међу којима су четири међународне.

О изложби за „Политику” Мирјана Исаковић каже:

– Ова ретроспектива је део свега што сам до сада урадила, и то је пресек мог педесетогодишњег рада. Пријатно ми је да се шетам кроз време када су ова дела настајала. Изложена су у пет целина: прва је „Тестије па надаље”, где се директно везујем за радове на факултету када сам студирала, где је наш професор инсистирао да се држимо народне керамике. Онда долази циклус „Примавера”, настао када сам већ била професор, ту је „Калеидоскоп”, скупина радова које сам радила континуирано током две деценије. Фаза под називом „Један летњи дан” је настала током једне сезоне, ту су моји чајници као резултат приватних симпозијума Руже Николић. У почетку сам мислила да је то стран предмет у мом стваралаштву, али после сам увидела да су ти радови добри и да имају свој самостални живот. И испало је да су добили велика признања, много већа него неке ствари које сам радила много дуже и много теже. После чајника је настала моја последња фаза „Углавном бело”.

Када је настао последњи циклус?

Настао је после 1999. У ствари, престала сам да радим када је моја ћерка Лана постала керамичар и професор на факултету. Када је она отишла у Јапан на неколико месеци, искористила сам прилику да уђем у атеље са брдом скица, купила сам материјал и док се она вратила, све је било готово. Ова последња фаза садржи дела од којих би свако могло да буде почетак неког наредног циклуса.

Шта су вам значиле награде и излагање у иностранству?

Изложбе у свету су биле пуне изазова, тамо нас нико не зна, немате везе у жиријима, нико не зна ни где је Југославија, а поготову не вас лично. Све награде стигле су пошто сам се прилично намучила, и када сам их добила сматрала сам да је то нормално. Али нема више свежине да се обрадујете, да вас изненади, и стимулише. Једина награда којој сам се силно обрадовала била је она после изложбе у Дому Народне армије 1981. на тему „НОБ у делима примењених и ликовних уметника Југославије”, а учествовали су бројни уметници из „велике Југославије”.

Ко је у почетку утицао на Ваше формирање? Ваш професор Иван Табаковић?

Он није био значајан за мене. Као сликар јесте велики, али као педагог не. Било је нечег другог, значајнијег. Живећи у „кругу двојке” одједном сам се нашла у друштву људи из различитих средина, из целе Југославије. На Академији се тада практично живело од јутра до сутра, ручавало, дружило. Тај живот ми је пријао и он је на мене оставио утисак, за разлику од мог професора.

Чему сте учили студенте?

Керамика као све друге гране уметности требало би да се ослања на природу, оно чиме су људи окружени и што може да их инспирише да то транспонују у керамику. Школа керамике је једно време била ствар моде, школа богатих девојака које су носиле у мираз неку „фенси диплому”, а у суштини их није било брига. Мени је било важно да им кажем да не иду тим путем, ако их не интересује, јер је пут прилично тежак.

Где је наша керамика у свету?

Наша керамика заузима високо место у свету и поносим се тиме, јер сам увек инсистирала да изађемо на међународну сцену. На неки начин смо препознатљиви, у неким страним часописима стручњаци говоре о београдској школи керамике. Драго ми је да су нас препознали као људе који стварају нешто другачије, као једна посебна школа.