Плус као минус

Најзад сам ухватио корак с првокласним вином и сликама класичних мајстора- смешка се пријатељ. Догурао је, каже, до статуса кад и њему лично дуги проток година- диже цену „до неба”.

Заједно са својим исписницима, пензионерима, осећа се као „модерна глобална сила”. По први пут у историји, о њима се прича као о кључном фактору за судбину цивилизације, иако „на младима свет остаје”.

Сматрају да су такву славу и заслужили. Личним примером остварили су циљ многих генерација- продужили људски век, и то знатно. Па мисле и да би, као поколење, могли да се уврсте међу „бесмртнике” који су на другачијим подвизима задужили човечанство…

Шале се, донекле. И њихова шала је прожета истином. Кад себе оцртавају као „растућу социјалну снагу” изражавају чињенице да се у многим земљама осетно повећава број особа „златног доба”, да је тај слој постао једна од главних тема стратега, футурста, па и ставки у аранжманима Међународног монетарног фонда с посрнулим системима.

Испоставља се да, заправо, у њиховом случају „и доброга може бити превише”. „Суфицити” година учестало се региструју као- дефицити радне снаге и   државаног буџета. Остваривши снове предака о дужем животу, савременици поодмакле доби сада, више него икад, доживљавају да у стабилизационим мерама буду третирани као „све теже бреме” за потомке. Чак се „старење становништва” увршћује у „највеће глобалне изазове” столећа, готово као ширење оружја за масовно финансијско уништавање. На све стране, стога, власти пројектују одбрамбене мере- у виду смањивања прихода и здравствене заштите најстаријих поданика. Само што им још није пало на памет да подстакну антиеволуциони биоинжењеринг, па да, као у филму „Необичан случај Бенџамина Батона”, на свет дођемо као старци а с њега одемо као бебе.

Посебан „проблем” представља „бејби бум” генерација. Њено масовно рађање изражавало је оптимизам после Другог светског рата, да би данас као времешна маса била проказана као „ванредно велики притисак на стубове система”.

Испада да је живот прилично неекономична категорија и да се плус у његовом трајању исказује као минус у рачуноводству. Да је у системима које смо створили постао неисплатив ако је подужи, поготову у ери „владавине кратковечности”, кад се роби смањује рок трајања да би се убрзао њен обрт и то прогласило за повећавање продуктивности.

Готово да је настала нова „биполарност”. Свет се, практично, дели на богате а остареле нације и сиромашне а младалачке (уз изузетке у којима се махом невоље спајају).

Такви несклади могли би да прошире и националне и интернационалне напетости- сматра Џек Голдстон, амерички социолог и консултант вашингтонске администрације, специјализован за истраживање друштвених и међународних кретања. Студијом у магазину „Форин аферс” недавно је сугерисао да ће раст броја становника који не раде (пензионери, незапослени, премлади) изазивати експлозивости на многим крајевима планете. И да ће сада водеће економске силе спорије напредовати од виталнијих конкурената од којих ће, пак, многи бити у немогућности да опскрбе велики наталитет. 

Преноси и прогнозе да ће средином овог века европске земље, САД, Канада, и Кина имати 30 одсто, а Јапан и Јужна Кореја чак 40 процената, становништва старијег од 60 година, док ће 70 одсто глобалног демографског прираштаја настати у само 24 сиромашне земље. Аутору се чини да ће таква диспропорција приморати на глобална политичка подешавања. Нарочито, пише, у односима између Запада и исламског света- који предњачи у повећању броја становника и у чијим многим земљама, по америчким анкетама, јавно мњење има врло критички став према Западу, нарочито према Вашингтону.

Упоредо ће се знатно повећати сеобе „трбухом за крухом”- процењује Голдстон. У развијеним системима понајвећа тражња ће бити, додаје, за настојницима, кућним неговатељицама, возачима аутобуса, водоинсталатерима, телохранитељима, радницима на фармама.

Истовремено би, по њему, учестали и каравани у супротном правцу. Ка топлијим и за егзистенцију јевтинијим крајевима- јужног Медитерана, Латинске Америке и Африке- кренуће, предвиђа, многе старије особе из развијених земаља.

Таква „размена” могла би да буде од обостране користи- констатује Голдман- па и да повећавањем запослености око придошлих пензионера, смањи емиграцију из сиромашних у богате земље. Уравнотежавање, међутим, неће бити једноставно ни на тај начин.

Знак једнакости се све ређе исписује и међуљудским и међунационалним односима. Док плусеви у дужини живота настављају да се третирају као минуси у рачуноводству, готово достужући парадоксалност по којој се- што многи старији памте- из великих криза излазило великим ратовима.