Купаћи костим затвара круг

Исто­ри­ја, чи­ни се, за­тва­ра круг ка­да су у пи­та­њу ку­па­ћи ко­сти­ми?! Од сре­ди­не 19. ве­ка ка­да су се нај­сме­ли­је го­спо­ђе ку­па­ле у ме­три­ма плат­на ко­је је по­кри­ва­ло чи­та­во те­ло и, оба­ве­зно, ча­ра­па­ма, пре­ко ми­ни­ма­ли­за­ци­је одев­ног пред­ме­та за пла­жу ко­ја је тра­ја­ла ско­ро чи­тав век, чи­ни се да ће услед опа­сно­сти од УВА и УВБ зра­че­ња опет за­вла­да­ти мо­да по­кри­ва­ња.

И то­плес и тан­ге, мла­ђи ро­ђа­ци би­ки­ни­ја, пре­ми­јер­ног дво­дел­ног ку­па­ћег на­ста­лог сре­ди­ном 20. ве­ка, тач­ни­је кр­пи­це ко­је по­кри­ва­ју са­мо од­ре­ђе­не тач­ке жен­ског те­ла, у ско­ри­јој бу­дућ­но­сти мо­гли би да бу­ду за­ме­ње­ни не­ким но­вим мо­де­ли­ма; при­ме­ре­ни­јим опа­сно­сти­ма ко­је вре­ба­ју од сун­ча­ња.

Но, кре­ни­мо ре­дом: исто­ри­ја ку­па­ња у мор­ској или реч­ној во­ди, на ба­зе­ни­ма, да­ти­ра од нај­ста­ри­јих ци­ви­ли­за­ци­ја. Ипак, мод­ни исто­ри­ча­ри за­бе­ле­жи­ли су да су рас­пу­сни ста­ри Ри­мља­ни ужи­ва­ли у ку­па­њу у по­себ­ним то­га­ма. Ну­ди­зам су про­па­ги­ра­ли са ор­ги­ја­ма, али, на­вод­но, у та­квим при­ли­ка­ма би­ло је оба­ве­зно по­кри­ва­ње гла­ве, тач­ни­је ли­ца.

У мрач­ном сред­њем ве­ку ни­су би­ле по­зна­те да­нас мно­ге осво­је­не сло­бо­де па је брч­ка­ње, осим на нај­скро­ви­ти­јим ме­сти­ма, би­ло не­за­ми­сли­во. Уко­ли­ко се не­ки од пре­да­ка у том до­бу од­ва­жио да се рас­хла­ди, чи­нио је то пот­пу­но оде­вен.

Са­вре­ме­на мод­на исто­ри­ја бе­ле­жи да се тек сре­ди­ном 19. ве­ка мо­же го­во­ри­ти о ома­со­вља­ва­њу лет­њих од­мо­ра а та­да­шњи жен­ски ку­па­ћи ко­стим ко­ји је по­кри­вао чи­та­во те­ло имао је за за­да­так, осим да обез­бе­ди да­ми бо­ра­вак на пла­жи, и да не до­зво­ли да мо­кра тка­ни­на от­кри­ва си­лу­е­ту те­ла.

Нај­че­шћи ма­те­ри­јал од ко­јег су се ши­ли кор­се­ти и оба­ве­зне пан­та­ло­не ду­гач­ких но­га­ви­ца, до чла­на­ка, би­ли су па­мук и ву­на. Да ли због не­прак­тич­но­сти, јер су ови ма­те­ри­ја­ли по­сле ква­ше­ња до­би­ја­ли не­ко­ли­ко ки­ло­гра­ма на те­жи­ни, тек да­ме то­га вре­ме­на ни­су ула­зи­ле у ду­бо­ку во­ду ни­ти су ма­сов­но пли­ва­ле.

За­бе­ле­же­но је да је пра­ви шок у пр­вој де­це­ни­ји 20. ве­ка иза­зва­ла глу­ми­ца и пе­ва­чи­ца Анет Ке­лер­ман ко­ја се на пла­жи у Бо­сто­ну про­ше­та­ла у јед­но­дел­ном ку­па­ћем ко­сти­му, са­ши­ве­ном по узо­ру на му­шки. Био је од чвр­стог па­му­ка, са ду­гач­ким но­га­ви­ца­ма, за­коп­чан до гр­ла. Мо­кар, не­при­стој­но је био за­ле­пљен за ње­но згод­но те­ло што је иза­звао ве­ли­ки скан­дал.

У пе­ри­о­ду из­ме­ђу два свет­ска ра­та, де­ли­мич­но и за­слу­гом не­при­ко­сно­ве­не Ко­ко Ша­нел ко­ја је би­ла за­го­вор­ник пре­пла­ну­лог те­на, но­га­ви­це се по­ла­ко скра­ћу­ју, као и ру­ка­ви, а де­кол­те до­би­ја на ду­би­ни.

Са­да ка­да се по­гле­да­ју по­жу­те­ле фо­то­гра­фи­је же­на об­у­че­них у не­што што ли­чи на цир­ку­ска мор­нар­ска одел­ца из два­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка, про­сто се на­ме­ће пи­та­ње ка­ко су се тек осе­ћа­ле у њи­ма!

А ка­ко ли је тек би­ло пр­вим же­на­ма ко­је су по­не­ле изум фран­цу­ског ин­же­ње­ра ко­ји је 1946. го­ди­не, ин­спи­ри­сан на­зи­вом ко­рал­них остр­ва у Ти­хом оке­а­ну где су из­вр­ше­не пр­ве атом­ске про­бе Аме­ри­ка­на­ца, на­де­нуо име дво­дел­ном ку­па­ћем – „би­ки­ни”.

Ого­љен пу­пак, ме­ђу­тим, под ути­ца­јем стро­гих мо­рал­них на­че­ла, че­као је још пу­ну де­це­ни­ју да по­ста­не уоби­ча­је­на сли­ка на пла­жа­ма. Нај­пре су се у би­ки­ни­ју по­ја­ви­ле за­но­сне глу­ми­це. Бри­жит Бар­до се у бе­лом би­ки­ни­ју по­ја­вљу­је 1956. у фил­му „И бог ство­ри же­ну”. Не­што ка­сни­је Ур­су­ла Ан­дрес као пр­ва Бон­до­ва де­вој­ка у фил­му „Др Но” из 1962. го­ди­не из­ра­ња из мор­ске пе­не по­пут пра­ве си­ре­не та­ко­ђе у бе­лом би­ки­ни­ју.

Од та­да цен­три­фу­гал­на мод­на си­ла не­ми­ло­срд­но скра­ћу­је тек­стил и све ви­ше ого­љу­је жен­ско те­ло. Би­ки­ни под­ле­же ути­ца­ју сек­су­ал­не ре­во­лу­ци­је и на­ста­је мо­дел „стринг би­ки­ни”, од­но­сно мо­дел са­чи­њен од тро­у­гли­ћа ко­ји се ве­зу­ју.

Сме­лост у по­на­ша­њу, мо­рал­ним ста­во­ви­ма па та­ко и у обла­че­њу ути­че да ка­сни­јих се­зо­на по­ста­је све по­пу­лар­ни­ји „мо­но­ки­ни”, што је со­фи­сти­ци­ра­ни на­зив за то­плес. Од­но­сно ку­па­ћи од јед­ног де­ла, и то оног ко­ји по­кри­ва са­мо де­ло­ве жен­ског те­ла ис­под стру­ка.

Са то­плих мо­ра Бра­зи­ла сти­гле су тан­ге, од­но­сно исти тај до­њи део ко­ји је све­ден на јед­ну тра­чи­цу ко­ја, ка­ко кон­ста­ту­ју мно­ги, ни­шта не по­кри­ва, већ се и са­ма скри­ва. Оту­да се мо­же за ак­ту­ел­ни мо­дел ис­ко­ри­сти­ти исти опис ко­ји је дао је­дан аме­рич­ки но­ви­нар у вре­ме по­ја­ве би­ки­ни­ја – от­кри­ва о же­ни ко­ја их но­си све осим де­во­јач­ког пре­зи­ме­на ње­не мај­ке!

Ан­дри­ја­на Цве­ти­ћа­нин

-------------------------------------

Ли­ни­ја Естер Ви­ли­јамс

Естер Ви­ли­јамс има 89 го­ди­на и са че­твр­тим му­жем Едвар­дом Бе­лом жи­ви на Бе­вер­ли Хил­су. Ка­ри­је­ру успе­шне пли­ва­чи­це по­сле Дру­гог свет­ског ра­та за­ме­ни­ла је, та­ко­ђе успе­шно, у ба­зе­ну, али про­фе­си­јом пред ка­ме­ра­ма. Као зве­зда МГМ сту­ди­ја до кра­ја пе­де­се­тих го­ди­на игра­ла је у број­ним „во­де­ним мју­зи­кли­ма” ко­ји су се то­ком те де­це­ни­је ре­дов­но на­ла­зи­ли у вр­ху ли­ста гле­да­но­сти и за­ра­да. По­сле по­вла­че­ња из фил­ма, по­чет­ком ше­зде­се­тих Естер се пре­ба­цу­је у би­знис. Име ко­ри­сти за ли­ни­ју ба­зе­на и мод­ну ли­ни­ју ре­тро­ко­сти­ма. Ра­ди и као на­став­ник пли­ва­ња а би­ла је ко­мен­та­тор син­хро­ног пли­ва­ња на Олим­пиј­ским игра­ма 1984. у Лос Ан­ђе­ле­су.

------------------------------

Ма­те­ри­ја­ли

Пр­ви ма­те­ри­ја­ли за ко­сти­ме би­ли су, на­рав­но, при­род­ни, па­мук и ву­на. Тек у дру­гој по­ло­ви­ни 20. ве­ка ин­ду­стри­ја­ли­за­ци­јом и уво­ђе­њем ве­штач­ких ма­те­ри­ја­ла, пре све­га нај­ло­на и ла­стек­са, по­чи­њу да се про­из­во­де ку­па­ћи од но­вих тка­ни­на. Лак­ше су­ше­ње ма­те­ри­ја­ла до­при­но­си да да­ме ви­ше на пла­жу не но­се не­ко­ли­ко мо­де­ла јер се ку­па­ћи на те­лу бр­зо су­ши.