Јабука није локални проблем

Оси­ро­ма­ше­ње, кон­флик­ти, рас­пад ин­сти­ту­ци­о­нал­ног си­сте­ма, ком­плек­сне, а че­сте про­ме­не вред­но­сног си­сте­ма усло­ви­ли су спе­ци­фич­ну дру­штве­ну дез­о­ри­јен­та­ци­ју ко­ја по­вре­ме­но из­не­дри об­ли­ке дру­штве­ног по­на­ша­ња за ко­је се ве­ро­ва­ло да су пре­ва­зи­ђе­ни или ко­ји ни­су би­ли свој­стве­ни гра­ђа­ни­ма Ср­би­је. По­след­њи ме­ђу њи­ма ра­си­зам ко­ји се ових да­на ис­по­ља­ва у ба­нат­ском се­лу Ја­бу­ка, ука­зу­је на мно­штво про­бле­ма на ко­је др­жа­ва и дру­штво мо­ра­ју бр­зо од­го­во­ри­ти. У су­прот­ном, пла­ши­мо се да „слу­чај Ја­бу­ка” не­ће би­ти изо­ло­ван, ру­жан при­мер не­до­стој­ног дру­штве­ног по­на­ша­ња.

По­вод за не­тр­пе­љи­вост де­ла ме­шта­на Ја­бу­ке пре­ма ком­ши­ја­ма Ро­ми­ма је то­ли­ко тра­ги­чан да му ни­је би­ла по­треб­на до­дат­на не­сре­ћа. Су­коб вр­шња­ка окон­чан је нај­го­ре мо­гу­ће – је­дан од њих је уби­јен, дру­ги мла­дић је уби­ца. Ме­ђу­тим, ова тра­ге­ди­ја ни­је би­ла по­вод за пре­и­спи­ти­ва­ње окол­но­сти ко­је су до­ве­ледо то­га да се чар­ке ма­ло­лет­ни­ка све че­шће окон­ча­ва­ју су­ро­вим об­ра­чу­ни­ма и уби­стви­ма. На­про­тив, усло­ви­ла је но­ва на­си­ља и нај­стра­шни­ју за­ме­ну те­за – ин­сти­ту­ци­о­нал­на ин­ди­ви­ду­ал­на од­го­вор­ност за учи­ње­но кри­вич­но де­ло за­ме­ње­на је улич­ним зах­те­ви­ма за ко­лек­тив­ном од­го­вор­но­шћу и по­зи­ви­ма на линч не­ду­жних.

Нај­че­шће пи­та­ње ко­је се ових да­на по­ста­вља је од­го­вор­ност над­ле­жних др­жав­них и ло­кал­них ор­га­на у ве­зи с про­те­сти­ма и њи­хо­вим то­ком. Не ума­њу­ју­ћи зна­чај овог пи­та­ња,од­го­вор­ност и евен­ту­ал­не про­пу­сте над­ле­жних ор­га­на чи­ни нам се да се овог пу­та су­о­ча­ва­мо с по­ја­вом чи­ја ру­ши­лач­ка сна­га пре­ва­зи­ла­зи по­сту­па­ње са­мо јед­ног др­жав­ног ор­га­на. Шта­ви­ше, утвр­ђу­ју­ћи чи­ње­ни­це до­ћи ће­мо до за­кључ­ка ко­ји ука­зу­је на то да ни­је би­ло бит­них про­пу­ста др­жав­них ор­га­на:мла­дић ко­ји је по­чи­нио уби­ство је при­тво­рен, по­диг­ну­та је оп­ту­жни­ца и не­ма сум­ње да ће суд до­не­ти пре­су­ду у скла­ду са за­ко­ном; про­те­сти гра­ђа­на су се од­ви­ја­ли у спе­ци­фич­ним окол­но­сти­ма, пу­ним емо­ци­ја ко­је су би­ле објек­тив­на пре­пре­ка по­ли­ци­ји да по­сту­пи у скла­ду сa за­ко­ном и оне­мо­гу­ћи одр­жа­ва­ње ску­па ко­ји ни­је при­ја­вљен у скла­ду сa за­ко­ном; нај­зад ка­да је до­шло до ра­си­стич­ких ис­па­да по­ли­ци­ја је при­ве­ла оне за ко­је сма­тра да су од­го­вор­ни, по­диг­ну­та је при­прав­ност и пред­у­зе­те су ме­ре којe би тре­ба­ло да до­при­не­су ус­по­ста­вља­њу ло­кал­не без­бед­но­сти (из­ме­шта­ње по­ли­циј­ске ста­ни­це у Ја­бу­ку, при­ку­пља­ње до­ка­за и др.); ту­жи­лац је хра­бро под­нео кри­вич­ну при­ја­ву ука­зу­ју­ћи на кри­вич­но де­ло иза­зи­ва­ња ра­сне, на­ци­о­нал­не и вер­ске мр­жње. Не­ма раз­ло­га да сум­ња­мо у то да ће суд, у скла­ду сa за­ко­ном и не­при­стра­сно до­не­ти пре­су­ду уте­ме­ље­ну на чи­ње­ни­ца­ма и до­ка­зи­ма.

Сa ста­но­ви­шта по­ступ­ка мо­же се при­го­во­ри­ти у ве­зи с тим да су не­ке рад­ње и ак­тив­но­сти МУП-а и ло­кал­не са­мо­у­пра­ве мо­гле да бу­ду бр­же и да је ко­му­ни­ка­ци­ја ме­ђу њи­ма тре­ба­ло да бу­де ја­сни­ја, али чак и да је то би­ло про­фе­си­о­нал­ни­је оба­вље­но про­блем с ко­јим смо се сви су­о­чи­ли не би био от­кло­њен. На­и­ме, ис­по­ље­ни ра­си­зам ни­је ста­ње ло­кал­не све­сти и не­кон­тро­ли­са­них емо­ци­ја већ дру­штве­на по­ја­ва ко­ја се спо­ра­дич­но али кон­стант­но ја­вља у раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма, у раз­ли­чи­тим де­ло­ви­ма Ср­би­је.

Су­зби­ја­ње узро­ка ра­си­зма и шо­ви­ни­зма и спре­ча­ва­ње њи­хо­вог ис­по­ља­ва­ња ни­је у над­ле­жно­сти ло­кал­не по­ли­циј­ске упра­ве или ло­кал­не са­мо­у­пра­ве већ ствар оп­штег од­но­са др­жа­ве пре­ма сло­же­ним про­бле­ми­ма ви­ше­ет­нич­ког и ви­ше­вер­ског дру­штва. С пра­вом мо­же­мо по­ста­ви­ти пи­та­ње да ли др­жав­на и јав­на упра­ва по­се­ду­јука­па­ци­те­те за упра­вља­ње мул­ти­ет­нич­ким дру­штвом. Устав­на ре­ше­ња, за­сно­ва­на на ме­ђу­на­род­ним стан­дар­ди­ма за­шти­те људ­ских и ма­њин­ских пра­ва, при­ме­ње­на у без­и­деј­номи ха­о­тич­номси­сте­муза­кон­ских и под­за­кон­ских ме­ра уре­ђе­ња по­ло­жа­ја гра­ђа­на при­пад­ни­ка на­ци­о­нал­них ма­њи­на,усло­вља­ва но­ву дру­штве­ну дез­о­ри­јен­та­ци­ју ко­ја јед­на­ко по­га­ђа ве­ћи­ну и ма­њи­не. Оту­да, упр­кос устав­ним ре­ше­њи­ма, за­ко­ни­ма, уред­ба­ма, ин­сти­ту­ци­ја­ма, си­сте­му ма­њин­ских са­мо­у­пра­ва и при­зна­ва­њу ко­лек­тив­них пра­ва и ме­ра по­зи­тив­не дис­кри­ми­на­ци­је, де­ло­ва­њу мно­го­број­них не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја, не­за­ви­сним ме­ди­ји­ма, нај­зад и ус­по­ста­вља­њу не­за­ви­сних др­жав­них и по­кра­јин­ских ор­га­на за­ду­же­них за за­шти­ту људ­ских и ма­њин­ских пра­ва, ет­нич­ка дис­тан­ца се не сма­њу­је, а ла­тент­не ме­ђу­ет­нич­ке не­тр­пе­љи­во­сти и пред­ра­су­де су и да­ље чвр­сто уко­ре­ње­не и пре­пре­ка су раз­во­ју.

Оту­да je „слу­чај Ја­бу­ка” по­вод за пре­и­спи­ти­ва­ње ак­ту­ел­ног кул­тур­ног и обра­зов­ног си­сте­ма, ме­ди­ја и дру­гих ве­ли­ких си­сте­ма ко­ји би тре­ба­ло да во­де ра­чу­на о дру­штве­ној ста­бил­но­сти, ин­те­гра­ци­ји свих и ус­по­ста­вља­њу по­ве­ре­ња ка­ко ме­ђу гра­ђа­ни­ма, та­ко и у ин­сти­ту­ци­је. Уко­ли­ко се пре­не­брег­не по­тре­ба за рас­пра­вом о иден­ти­фи­ко­ва­њу и ја­сном озна­ча­ва­њу про­бле­ма ко­ји код гра­ђа­на бу­де ре­ак­ци­је и осе­ћа­ња шо­ви­ни­зма и ра­си­зма, а дру­штве­на тра­ге­ди­ја у Ја­бу­ци се све­де на ло­кал­ни про­блем, пла­шим се да овај слу­чај не­ће би­ти по­след­њи, као што ни­је био ни пр­ви у на­шем дру­штве­ном жи­во­ту.

За­ме­ник за­штит­ни­ка гра­ђа­на Ре­пу­бли­ке Ср­би­је,про­фе­сор на Фа­кул­те­ту за прав­но по­ли­тич­ке сту­ди­је у Но­вом Са­ду