Србија разговара: Ко кочи европске интеграције Србије

Са­мо дан пре не­го што су ми­ни­стри ино­стра­них по­сло­ва Европ­ске уни­је од­лу­чи­ли да за­поч­не про­цес ра­ти­фи­ка­ци­је Спо­ра­зу­ма о ста­би­ли­за­ци­ји и при­дру­жи­ва­ња са Ср­би­јом, пред­став­ни­ци Срп­ске на­пред­не стран­ке оп­ту­жи­ли су вла­да­ју­ћу ко­а­ли­ци­ју да успо­ра­ва пут на­ше зе­мље ка ЕУ. На кон­фе­рен­ци­ји за но­ви­на­ре СНС-а мо­гло се чу­ти да је „вла­да нај­ве­ћи не­при­ја­тељ по­др­шке гра­ђа­на европ­ским ин­те­гра­ци­ја­ма”, као и да је „власт у про­це­су европ­ских ин­те­гра­ци­ја по­ка­за­ла је­ди­но пре­тва­ра­ње”, јер вла­да „ни­је по­ло­жи­ла ис­пит на кон­крет­ним де­ли­ма”.

О европ­ском пу­ту Ср­би­је, пре­пре­ка­ма и ко­ра­ци­ма ко­ји пред­сто­је раз­го­ва­ра­ли смо с Влај­ком Се­ни­ћем, на­род­ним по­сла­ни­ком Г17 плус, и Алек­сан­дром Ву­чи­ћем, за­ме­ни­ком пред­сед­ни­ка СНС-а.

По­ли­ти­ка: Го­спо­ди­не Ву­чи­ћу, на­пред­ња­ци оп­ту­жу­ју Вла­ду Ср­би­је да ко­чи пут ка Европ­ској уни­ји?

Ву­чић: На­ша за­мер­ка је пре све­га у то­ме што се ово пи­та­ње нај­че­шће мар­ке­тин­шки зло­у­по­тре­бља­ва и да се о то­ме мно­го го­во­ри, а да се не ра­ди до­вољ­но. На­ве­шћу са­мо два пи­та­ња ко­ја ни­су ре­ше­на, а ко­ја по­ка­зу­ју ко­ли­ко смо да­ле­ко од Евро­пе. То је ко­руп­ци­ја уну­тар на­шег си­сте­ма и пи­та­ње ре­фор­ме пра­во­су­ђа, и за то има­те до­ка­зе из ЕУ. Има­те пи­сма Жо­зеа Ма­ну­е­ла Ба­ро­за из ко­га се ја­сно ви­ди ка­ко је спро­ве­де­на ре­фор­ма пра­во­су­ђа, ка­ко је то ура­ђе­но без­ма­ло по прин­ци­пу не­ка­да­шњих ис­точ­њач­ких де­спо­ти­ја, а не по мо­де­лу са­вре­ме­них прав­них по­ре­да­ка и др­жа­ва. И има­те слу­ча­је­ве у ко­ји­ма се го­во­ри о пра­вич­ној и пра­вед­ној при­ме­ни за­ко­на у на­шој зе­мљи, а у ства­ри све вре­ме има­мо се­лек­тив­ну при­ме­ну за­ко­на. Кад се­ди­те по­ред Иви­це Да­чи­ћа и ка­же вам ка­ко ће да бу­де не­се­лек­тив­на при­ме­на за­ко­на, то зву­чи при­лич­но гро­теск­но, по­ма­ло и ла­кр­ди­ја­шки.

По­ли­ти­ка: За­што то ми­сли­те?

Ву­чић: За­што ми­слим? За­то што ми­слим да је и ово ва­ше пи­та­ње ша­ла, а не зби­ља. По­себ­но по­сле по­след­ње пре­су­де у слу­ча­ју „Ко­фер”, где су из спи­са из­у­зе­ти тран­скрип­ти с ба­зних ста­ни­ца, до­би­је­ни из окру­жног су­да, а да се ту­жи­лац при то­ме ни­је жа­лио. Из то­га ви­ди­те од­нос др­жа­ве и по­ли­ти­ке, а пре све­га од­нос пра­во­су­ђа. То ни­је је­ди­ни при­мер ко­ји по­ка­зу­је ар­би­трар­ност у пра­во­су­ђу. Ко­га ће­те по­сле то­га да хап­си­те? Про­сто је све бе­сми­сле­но.

По­ли­ти­ка: Али, сва­ки дан има­те хап­ше­ња, ра­све­тља­ва­ју се не­ки слу­ча­је­ви?

Ву­чић: А, да ли је мо­гу­ће да су са­мо љу­ди из Зве­зди­не упра­ве уче­ство­ва­ли у кри­ми­на­лу? А ови из дру­ге упра­ве сви по­ште­ни, сви до­бри? Или се то на­ви­ја не­мер­но за јед­ну стра­ну? То су при­че за ма­лу де­цу, то зна и Влај­ко, то зна­ју сви. То је прин­цип кад се пра­ви вла­да: ти ћеш да ми ре­шиш тај слу­чај, ре­ши­ћеш ми овај про­блем. Све нас то уда­ља­ва од ЕУ и од нор­мал­ног жи­во­та.

По­ли­ти­ка: Шта Ви ка­же­те, го­спо­ди­не Се­ни­ћу, да ли Вам је ствар­но све ово по­зна­то?

Се­нић: Ми­слим да пред на­ма сто­је три пре­пре­ке, да би­смо ис­пу­ни­ли оба­ве­зе ко­је су пред на­ма на пу­ту ка члан­ству у ЕУ. То су по­ли­тич­ке, еко­ном­ске и пре­пре­ке у до­но­ше­њу од­го­ва­ра­ју­ћег за­ко­но­дав­ства. Што се ти­че по­ли­тич­ких пре­пре­ка, ми­слим да је ту нај­ве­ћи иза­зов бор­ба про­тив ко­руп­ци­је и ни­је на ме­ни да, као на­род­ни по­сла­ник, оце­њу­јем ка­ко тај по­сао иде. Оно што се ви­ди, то је да кван­ти­та­тив­но до­ла­зи до по­ја­ча­не бор­бе про­тив ко­руп­ци­је. То ви­ше ни­је та­бу те­ма у Ср­би­ји и ни­кад ви­ше не­ће мо­ћи да не бу­де јед­на од глав­них ства­ри на по­ли­тич­кој аген­ди...

По­ли­ти­ка: Зар не ми­сли­те да је про­блем ко­руп­ци­је то­ли­ко еска­ли­рао, да ви­ше не мо­же и не сме да бу­де та­бу те­ма?

Се­нић: Ми­слим да је ко­руп­ци­ја еска­ли­ра­ла ап­со­лут­но! За­то што смо жи­ве­ли у јед­ном дру­штву пот­пу­но по­ре­ме­ће­них вред­но­сти и ми­слим да ће нам пут до ус­по­ста­вља­ња дру­штва нор­мал­них вред­но­сти би­ти ја­ко те­жак. Што се на­шег за­ко­но­дав­ства ти­че, же­лео бих као по­сла­ник да на­гла­сим да је скуп­шти­на, пр­ви пут у по­след­њих не знам ко­ли­ко го­ди­на, ишла ис­пред вла­де. Скуп­шти­на је, да­кле, спрем­на да усво­ји све што сти­же из вла­де. За ме­не је кључ­но не­што дру­го и ту бих се сло­жио са сво­јим са­го­вор­ни­ком: за гра­ђа­не Ср­би­је ЕУ ви­ше ни­је по­ли­тич­ко пи­та­ње, ни­је ви­ше пи­та­ње за­ко­но­дав­ства, јер по­сто­ји је­дан ши­ро­ки кон­сен­зус. Кључ­но пи­та­ње је­сте еко­но­ми­ја. Ко­ли­ко ова и сва­ка сле­де­ћа вла­да бу­де у ста­њу да еко­ном­ски уре­ди др­жа­ву, а има ту још до­ста по­сла, том бр­зи­ном ће се Ср­би­ја кре­та­ти ка ЕУ.

Ву­чић: Ни­је те­шко за­кљу­чи­ти да је нај­ве­ћи про­блем у Ср­би­ји лош или ни­зак жи­вот­ни стан­дард гра­ђа­на, то што не­ма­мо при­вре­ду или је она пот­пу­но ра­зо­ре­на. И, оно што ми­слим да је наш нај­ве­ћи про­блем, то је чи­ње­ни­ца да ни­ко ни­је си­гу­ран у сво­ју и бу­дућ­ност сво­је де­це. Та бес­пер­спек­тив­ност на­ме­ће се као нај­ве­ћи про­блем да­нас у зе­мљи. А он­да чу­је­те из­ја­ву ми­ни­стра Да­чи­ћа да ја­ча­мо от­пор­ност ин­сти­ту­ци­ја на ко­руп­ци­ју. Као да чи­та­те „Ми­ки­јев за­бав­ник”. Дај, ћу­ти о то­ме. Са­мо о то­ме ћу­ти. На­ђи не­ку дру­гу те­му.

По­ли­ти­ка: Мла­ђан Дин­кић је пред­ло­жио да се и по­ли­ти­ча­ри про­че­шља­ју на те­му ко­руп­ци­је?

Ву­чић: Ви­де­ли смо ка­ко су се про­че­шља­ли, то нам нај­бо­ље по­ка­зу­је пре­су­да ко­ју сам по­ме­нуо. Зна­те, код нас увек че­шља­ју опо­зи­ци­о­не по­ли­ти­ча­ре, а ови из вла­сти се не че­шља­ју ни­кад! Је­ди­но што че­шља­ју на­род и сле­ва на­де­сно и зде­сна на­ле­во. И да вам ка­жем не­што вр­ло за­ни­мљи­во: при­ме­ти­ће­те да је ухап­шен не­ка­да­шњи ди­рек­тор јед­ног јав­ног пред­у­зе­ћа из јед­не стран­ке ко­ја је у опо­зи­ци­ји. А из не­ких дру­гих, чак опо­зи­ци­о­них стра­на­ка, не­ма тих хап­ше­ња, за­то што се че­ка да не­ко­ме ка­жу: ви бу­ди­те мир­ни и не­ће­мо да вам хап­си­мо љу­де, а ако бу­де­те не­мир­ни он­да ће­мо да кре­не­мо и на ва­ше. Изем ти та­кву зе­мљу и ру­ко­вод­ство. Др­жиш за­тво­рен фајл и че­каш кад ти од­го­ва­ра тре­ну­так да не­ког то­бо­же хап­сиш или да из­ла­зиш са афе­ром.

По­ли­ти­ка: Ми­сли­те да пар­тиј­ска књи­жи­ца шти­ти од хап­ше­ња?

Ву­чић: Ја не ми­слим, ја то знам! Знам за мно­ге слу­ча­је­ве о ко­ји­ма мо­рам да ћу­тим, не за­то што се пла­шим, већ за­то што сам до­био од­ре­ђе­ну тај­ну ин­фор­ма­ци­ју и за­мо­љен сам да не из­ла­зим у јав­ност.

 Се­нић: По­ли­тич­ки си­стем је у по­след­ње две го­ди­не до­ста по­зи­тив­но на­пре­до­вао. Ка­да је реч о на­шем пу­ту ка ЕУ, сва­ко има пра­во да по­ста­ви те­му у свој фо­кус. И као еко­но­ми­ста и као по­ли­ти­чар знам да је наш нај­ве­ћи про­блем еко­но­ми­ја.

Ву­чић: Влај­ко, са­мо јед­ну реч, из­ви­ња­вам се. И ми хо­ће­мо да при­ча­мо о еко­но­ми­ји и со­ци­јал­ној сфе­ри, да нам то бу­ду глав­не те­ме. Али, не на­ме­ће­мо ми ове дру­ге те­ме. Сва­ко ве­че че­кам кад ће­мо да има­мо но­ву ма­фи­ју. То су нам глав­не те­ме, власт на то­ме ин­си­сти­ра. Кад сте у Днев­ни­ку по­след­њи пут ви­де­ли не­ко­га из СНС-а. Па, си­ноћ је би­ло де­вет ми­ни­ста­ра у удар­ном др­жав­ном Днев­ни­ку, они су на­ме­та­ли те те­ме.

Се­нић: Без об­зи­ра на те­ме ко­је се на­ме­ћу, ја­сно је да гра­ђа­не нај­ви­ше му­че еко­ном­ски про­бле­ми. Го­во­рим о то­ме да ми, из­гле­да, пот­це­њу­је­мо иза­зо­ве ко­ји се на­ла­зе на на­шем пу­ту и да успо­ре­ни про­цес ула­ска Ср­би­је у ЕУ ве­зу­је­мо за спољ­не пре­пре­ке. Ми­слим да по­сто­је уну­тра­шње пре­пре­ке, нај­ви­ше у еко­ном­ском де­лу, ко­је мо­ра­мо да ре­ши­мо у на­ред­ном пе­ри­о­ду. Оне се ти­чу вр­ло ја­сних ства­ри ко­је су де­фи­ни­са­не на­ци­о­нал­них пла­ном на­шег пу­та у ЕУ. То су пи­та­ња ма­кро­е­ко­ном­ске ста­бил­но­сти, сма­ње­ња бу­џет­ског сек­то­ра, јав­не по­тро­шње и спољ­но­тр­го­вин­ског де­фи­ци­та, ја­сне мо­не­тар­не по­ли­ти­ке, ре­ин­ду­стри­ја­ли­за­ци­је, ста­бил­ног бан­кар­ског си­сте­ма, да­ље ли­бе­ра­ли­за­ци­је це­на и сло­бод­не тр­го­ви­не. То су пра­ви иза­зо­ви у 2011. и 2012. го­ди­ни и апе­лу­јем да уну­тар на­шег си­сте­ма, пре све­га еко­ном­ског, до­вр­ши­мо све што је нео­п­ход­но. Под­се­ћам са­мо да је ове др­жа­ва за де­вет го­ди­на утро­стру­чи­ла бру­то дру­штве­ни про­из­вод по ста­нов­ни­ку. Да­кле, ства­ри иду на­пред и не­ма сум­ње да иде­мо ка ЕУ, са­мо је пи­та­ње ко­јом ће­мо бр­зи­ном сти­ћи.

Ву­чић: Ни­смо да­ле­ко од­ма­кли за по­след­њих де­сет го­ди­на. Ми има­мо три кључ­на про­бле­ма. Еко­ном­ски: дру­га­чи­ји при­ступ срп­ској еко­но­ми­ји, дру­га­чи­ји од­но­си пре све­га у јав­ном сек­то­ру и сма­ње­ње бу­џет­ског де­фи­ци­та. Дру­ги је по­ли­тич­ки део, ко­ји се ти­че од­но­са пре­ма Ко­со­ву и од­но­са у ре­ги­о­ну. Тре­ћи део се ти­че прав­ног си­сте­ма, бор­бе про­тив ко­руп­ци­је, ре­фор­ме пра­во­су­ђа. Ни у јед­ном у та три де­ла ни­шта озбиљ­но ни­смо пред­у­зе­ли, а овај дру­ги про­блем је нај­бол­ни­ји и нај­те­жи. У на­шој зе­мљи по­сто­ји те­шка по­ли­тич­ка бо­лест: шта год да се до­го­ди, крив је Ми­ло­ше­вић, Ти­то, овај или онај. Љу­ди, ви ду­же упра­вља­те зе­мљом од Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа.

По­ли­ти­ка: Па и ви на­пред­ња­ци, ако су­тра до­ђе­те на власт, исто ће­те ре­ћи да су ва­ши прет­ход­ни­ци кри­ви за све?

Ву­чић: Ако ме већ пи­та­те, ми­слим да ни­ка­да то не­ће­мо ре­ћи на та­кав на­чин. Ко­ли­ко је зе­мља у те­шком ста­њу и у ка­квом ра­су­лу се на­ла­зи, ми­слим да то ни­ко од нас не зна или ве­о­ма ма­ли број нас на­слу­ћу­је. А зе­мља је сва­кој сфе­ри дру­штве­ног жи­во­та у го­то­во пот­пу­ном ра­су­лу, као што је би­ла 2000. го­ди­не, са­мо на не­што дру­га­чи­ји на­чин.

Се­нић: По­сле 2000. тре­ба­ло је на­чи­ни­ти од­луч­ни­је ко­ра­ке. Ср­би­ја је тре­ба­ло од­мах да иде пре­ма евро­а­тлант­ским ин­те­гра­ци­ја­ма, да уђе у НА­ТО, да отво­ри при­чу о Ко­со­ву. То би си­гур­но убр­за­ло наш пут и си­гур­но би­смо би­ли у бо­љој по­зи­ци­ји. Али, ако по­сма­тра­те си­ту­а­ци­ју од 2001, ви­де­ће­те да не по­сто­ји област у ко­јој ни­је на­пра­вљен на­пре­дак. Отво­ре­но је до­ста но­вих про­из­вод­них по­го­на, до­ста љу­ди је до­би­ло при­ли­ку да ра­ди. За ме­не је нај­и­лу­стра­тив­ни­ја про­ме­на у бан­кар­ском сек­то­ру, ко­ји је био пот­пу­но де­ва­сти­ран. Да­нас је то, да та­ко ка­жем, ин­ду­стри­ја у ко­јој ра­ди ви­ше љу­ди не­го пре 2000. го­ди­не и ми смо ве­ро­ват­но је­ди­на зе­мља у ре­ги­о­ну ко­ја је пот­пу­но пре­бо­ле­ла фи­нан­сиј­ске ри­зи­ке ко­ји су се де­си­ли 2008. и 2009. го­ди­не. Ра­сле су и пла­те, ра­сле су и пен­зи­је и не по­сто­ји ни­је­дан ар­гу­мент, го­спо­ди­не Ву­чи­ћу, да не ка­же­мо да смо сти­гли на јед­ну знат­но бо­љу ста­ни­цу не­го што смо би­ли. Си­гур­но да смо мо­гли и бо­ље, али од­го­вор­ност за то пре­у­зи­ма­ју стран­ке ко­је су би­ле на вла­сти у том пе­ри­о­ду. Ако гла­са­чи од­лу­че да да­ју по­др­шку стран­ци го­спо­ди­на Ву­чи­ћа, ми ће­мо оти­ћи у опо­зи­ци­ју и ви­де­ће­мо шта ће они да ура­де ка­да ви­де с ко­ли­ко те­шким иза­зо­ви­ма смо се ми су­о­ча­ва­ли.

Ву­чић: Ле­по је кад власт би­ра шта же­ли да са­оп­шти, а шта не. Сва­ки пут кад се по­ве­ћа ак­ци­за на го­ри­во, јер је то је­ди­ни на­чин за пу­ње­ње бу­џе­та по­што не­ма тих про­из­вод­них по­го­на о ко­ји­ма при­ча го­спо­дин Се­нић, власт нам је го­во­ри­ла о свет­ским це­на­ма. Ка­да је свет­ска це­на би­ла 147 до­ла­ра за ба­рел наф­те, це­на го­ри­ва код нас би­ла је из­ме­ђу 85 и 91 ди­на­ра. Да­нас, ка­да је це­на по ба­ре­лу ду­пло ма­ња, на­ма је це­на го­ри­ва од 116 до 120 ди­на­ра. Ка­кве то има ве­зе са свет­ским це­на­ма? Ка­да го­во­ри­те о по­ве­ћа­њу пла­та, то је тач­но, 300 евра је ве­ли­ка пла­та ка­да по­ре­ди­те са они­ма из 2000. го­ди­не. Али, це­на стру­је је та­да би­ла де­вет пу­та ни­жа не­го да­нас, а мо­ра­ће и да­ље да се по­ве­ћа­ва. Шест и по пу­та је би­ла ни­жа це­на хле­ба, а мле­ка 11 пу­та ни­жа. Знам да не­ће по­те­ћи мед и мле­ко кад ми до­ђе­мо на власт, али сам ре­као да, ако кључ­не про­бле­ме не ре­ши­мо у пр­вих шест ме­се­ци, ја у то­ме не­ћу да­ље да уче­ству­јем. Не­мој­те за­то да ка­же­те да ја не знам с ка­квим про­бле­ми­ма се власт су­о­ча­ва, али ми­слим да су се мно­ги усе­де­ли на вла­сти ду­го и да су по­треб­не про­ме­не, као и 2000. го­ди­не.

По­ли­ти­ка: Да ли се сла­же­те са оце­ном го­спо­ди­на Се­ни­ћа да би ула­зак у НА­ТО по­кре­нуо Ср­би­ју бр­же пре­ма ЕУ?

Ву­чић: Не ми­слим да је то би­ло кључ­но, већ да нам је мно­го ве­ћи про­блем ло­по­влук, кри­ми­нал и ко­руп­ци­ја.

Се­нић: Пи­та­ње евро­а­тлант­ских ин­те­гра­ци­ја, од­но­сно ула­ска у НА­ТО, по­но­во се отва­ра у вре­ме ве­ли­ке еко­ном­ске кри­зе ко­ја по­сто­ји у ЕУ. Она иза­зи­ва по­ли­тич­ку кри­зу ко­ја успо­ра­ва про­цес ула­ска но­вих зе­ма­ља и то тре­ба ре­ћи отво­ре­но и не ли­ци­ти­ра­ти ви­ше са да­ту­мом ула­ска у ЕУ. Сек­тор без­бед­но­сти мо­же би­ти нај­чвр­шћи у на­шим евро­а­тлант­ским ин­те­гра­ци­ја­ма и др­жа­ва тре­ба да ре­де­фи­ни­ше по­ли­ти­ку вој­не не­у­трал­но­сти ко­ја је до­не­та у јед­ном дру­га­чи­јем по­ли­тич­ком кон­тек­сту. Са­да је та не­у­трал­ност по­ли­тич­ки, вој­но и, што је нај­ва­жни­је еко­ном­ски пот­пу­но нео­др­жи­ва. Ми­слим да ова вла­да то не­ће има­ти на днев­ном ре­ду, али да на­ред­на мо­ра има­ти на сво­јој аген­ди.

По­ли­ти­ка: Ми­сли­те да ће то би­ти на­пред­њач­ка вла­да?

Се­нић: Ако бу­ду они, ја ћу то њи­ма са­ве­то­ва­ти.

Бо­јан Бил­би­ја