Поуке једног фијаска

Сменом велемајстора Бранка Дамљановића са места селектора, после године успешног рада, из наше шаховске организације удаљен је још један истакнути шахиста. Сада, када је и та епизода готова без образложења надлежних у ШСС, замолили смо Дамљановића да се осврне на ситуацију у нашем шаху и репрезентацији, чији је најактивнији учесник био дуже од две деценије:

– Не желим уопште да коментаришем одлуке Извршног одбора, формирање Стручног одбора и избор селектора. Сматрам да ми је дужност да изнесем своје виђење стратегије развоја нашег шаха, или је боље рећи „одрживог развоја”. Садашња генерација репрезентативаца у просеку је стара 30 година. Не могу још дуго да напредују, а међу шахистима између 15 и 25 година на прсте једне руке могу да се наброје они који поседују потенцијал за будућност, што је поражавајуће. Имали смо Боркија Предојевића који је прешао у БиХ и Јовану Војиновић која игра за Црну Гору. Сада је Анђелија Стојановић препуштена самој себи.

– Број такмичења код нас је већ годинама испод критичног минимума и за децу и за младе, а кроз игру се ипак највише напредује. Постоји пар приватних шаховских школа, али то је јако мало, посебно сада када је шах ушао у основне школе, а одатле нема где. Код нас уопште не постоје више школе, за играче са рејтингом изнад 2.300. Стручни рад је рак-рана нашег шаха, још од најбољих времена. Постојали су само појединачни покушаји, на пример, Драшка Велимировића и Боре Ивкова.

– У том контексту, мислио сам да шаховска организација може да буде оперативнија и ефикаснија, изнад постојеће летаргије, али мој благи покушај у том смеру, завршен је фијаском. Моја идеја је била да се креира статус репрезентације и подигне мотивација играча. Зато сам се ангажовао око организације државног првенства и појединачног Европског првенства, које је једини пута за улазак у циклус првенства света.

О каквом ангажовању око државног првенства је реч?

– И пре но што сам постао селектор говорио сам да је неопходна промена система државног првенства, да би се окупио квалитет. Овогодишњи шампионати су одржани игром случаја, јер су се срећно појавили Крагујевац и Панчево са неуморним Миладином Митровићем. Можда и идуће године буде такве среће, али то не доноси резултате, зато су нам шампионати слаби. Нема никаквог покушаја да се појача састав, на пример простом одлуком да играју осморица најбољих по рејтингу и четворица са квалификација.

– У шаху постоји неколико тачака домаћег и међународног такмичарског програма које су врло егзактне. Треба прво отворити јавну расправу о систему и условима такмичења, а затим одредити једног оперативца да ту формулу спроводи у дело, без импровизација.

Зашто велемајстори нису успели да се изборе за своје ставове?

– Шахисти су изразити индивидуалци и тешко се удружују. Различите су снаге и интересовања, а недостатак врхунских резултата им умањује кредибилитет. Било је доба када су шахисти били национални хероји, као данас Лане Јовановић. То тишти целу организацију, али нико не жели да се упушта у мукотрпне пројекте, као што је стварање кадетског или омладинског првака, или петогодишњи план да репрезентације стигне до борбе за медаљу. Барем пар водећих људи у ШСС морали би да буду спремни да се боре за такве циљеве. Сада имамо и респектабилан број академски образованих шахиста који су спремни и дорасли за то. Постоји хиљаду идеја, али ако се не покуша ни једна, онда људи у савезима седе само због власти.

Ни прволигаши нису задовољни?

– Шаховску организацију чине три групације различитих интереса: савези, клубови и играчи. Савези експлоатишу клубове кроз таксе и дужину такмичења, а клубови се труде да прођу што јефтиније. Ако се све три групе не ангажују заједно, неће се ништа урадити. Својевремено сам предлагао плеј-оф, са две групе од по шест клубова, да би такмичење трајало десетак дана. Идеја је погрешно примењена, без поделе на групе, па је такмичење од 17 дана постало још скупље и тако се одустало од плеј-офа! Сада се, на пример, понавља конкурс за домаћина Прве лиге, која је на програму за два месеца.

Како решити проблем припрема, који сте прошле године преузели на себе?

– То је сада у другом плану. Мој ванредни покушај није био резултат планског рада. Руси, на пример, имају фонд из којег репрезентативци могу да плате помоћ неког тренера. Тако је Морозевич могао да позове Иванишевића да му помогне у припремама. Код жена је другачије. Њима је неопходан тренер и за припреме и за само такмичење.

Прошле године сте начинили заокрет у каријери, од активног играча ка селектору и, условно речено, функционеру. Шта сада?

– Не знам, морам прво да се одморим. Много ме је психички исцрпло све ово. Одустао сам и од редовне јулске турнеје по Шпанији. Вероватно ћу у јулу играти у Параћину, ближе је и јефтиније – закључио је Бранко Дамљановић.

------------------------------------

Перјаница у најтежем периоду

Велемајстор Бранко Дамљановић био је наш најистакнутији репрезентативац од 1989. до 2007, играјући на првој или другој табли. Освојио је сребрну медаљу у тиму СФРЈ, у Луцерну 1989, као и бронзану медаљу за појединачни резултат. Био је резерва за мечеве кандидата за изазивача светског првака, после оног чувеног ремија са Љубојевићем, који је и једног и другог избацио из даљих борби, а најбољи пласман на светској листи било му је 37. место, што нико после њега није надмашио. Дебитујући као селектор и тренер репрезентације Србије прошле године, водио је тим до десетог места на Европском првенству, што је најбољи пласман од распада СФРЈ.