Либанци на граници

Од нашег специјалног извештача
Бејрут, 18. августа – После готово четири деценије, регуларна либанска армија почела је да преузима команду над југом земље, а једна њена патрола данас је први пут избила на границу са Израелом.

Житељи шиитског села Кфар Кила су двојицу војника у џипу са којег се вијорила велика либанска застава у знак добродошлице традиционално засули пиринчем, док су присталице Хезболаха махале барјацима милиције шеика Хасана Насралаха. "Сви смо веома срећни", изјавио је агенцији АП либански бригадни генерал Шарл Шеихани. "Ово је наша земља и ове је први пут да смо заиста на југу Либана."

Преузимање контроле на југу

Израел је либански југ, којим су дуго доминирали Палестинци, окупирао 1982. да би га напустио пре шест година – када је потпао под потпуну контролу Хезболаха. Када су се израелске снаге повлачиле, прошле су кроз Капију Фатима која се налази управо у селу Кфар Кила.

Либанска армија ће, у складу са резолуцијом УН којом је прекинут једномесечни рат Израела и Хезболаха, на југу земље распоредити 15.000 војника, а контингент исте снаге шаљу и Уједињене нације. "Ово су охрабрујући сигнали", каже "Политици" руски мајор Игор Кулга из војне посматрачке мисије УН.

Преузимање контроле над југом, где су хезболаси све до почетка сукоба са Израелом 12. јула имали своју државу у држави, у Бејруту се оцењује као "историјски корак" који би могао да помогне јачању централне власти.

Око 2.500 припадника либанске армије већ се распоредило око претежно хришћанских места Маржојум и Кулеја, а током ноћи војници су ушли и у нека села која припадају шиитима, најбројнијој верској заједници Либана.

Лидер Хезболаха на либанском југу, шеик Набил Куаук, поздравио је долазак либанске армије: "Помажемо им нашим искуством и указујемо им на стратешки најважнија подручја где ће се распоредити како би на најефикаснији начин ову земљу штитили од претњи Израела и САД".

Датум доласка одреда међународних снага још није одређен, као ни састав првог контингента који би требало да броји 3.500 војника.

Француска је прихватила да управља "плавим шлемовима", али и у УН и овде је са доста разочарања примљена вест да ће бивши колонијални владар Либана имати само 400 војника. Бангладеш је понудио да пошаље 2.000, а Немачка је одустала имајући у виду да би евентуални инциденти са Израелцима вратили сећања на времена нацизма.

Резолуција 1701 предвиђа да снаге УН обезбеђују мир и да разоружају припаднике милиције Хезболаха на читавом подручју јужно од реке Литани, неких 30 километара од границе са Израелом.

Како би олакшала задатак својим јединицама које је послала на југ, влада у Бејруту прихватила је типично либански компромис: да се хезболаси разоружају, али да могу тајно да чувају оружје на југу које треба запленити само у случају да га јавно носе.

Либанска армија се, као и највећи део Либана, током тек минулог конфликта држала по страни. Сада добија кључну улогу у успостављању мира. Уважавана као веома професионална војска од око 70.000 припадника, армија је суочена са великим изазовом да се од беспомоћног посматрача претвори и истинску националну снагу.

Старе либанске поделе

Проблеми су озбиљни. Не само зато што је распоређивање 15.000 војника сложена логистичка операција, већ и више јер армија не може да се лако ослободи свих секташких подела либанског друштва. Да би њена мисија на југу успела, неопходан је политички консензус. "То није лако остварљиво јер је конфликт са Израелом активирао све традиционалне либанске поделе и поново у игру вратио старе господаре рата", каже ми Хасан Хусеини, бизнисмен чији је отац био председник парламента и оснивач Амала, шиитског покрета који је ривал хезболасима.

Управо зато дебата о разоружавању герилаца, који имају подршку Сирије и Ирана, прети озбиљним поделама у кабинету премијера Фуада Синиоре и у парламенту.

Вођа Друза и лидер Прогресивне социјалистичке партије Валид Џумблат позвао је шеика Насралаха да се "часно" укључи у владу како би помогао националном јединству. "Да ли је отпор (Израелу) либански, или оруђе у рукама сиријско-иранске осовине на либанској територији?", пита један од незаобилазних актера разуђене либанске политике.

И Саад Харири, лидер опозиционе секуларне већине и предводник блока који се супротставља сиријској доминацији, оштро је поводом завршеног рата критиковао и Израел и Дамаск. Он је оптужио Израел да "живи од крви" Арапа, а сиријског председника Башара ел Асада да покушава да унесе нове поделе у Либан.

Саад Харири сматра да Дамаск стоји иза прошлогодишњег убиства његовог оца, бившег премијера Рафика Харирија. Под притиском Запада и великих демонстрација у Бејруту, Сирија је после атентата повукла своје војнике из Либана који су овде – на позив хришћана – дошли 1976, годину дана после избијања грађанског рата окончаног 1990.