Друмска мелодија

Мили Боже чуда великога. Преметну се минула недеља, преметну се у шоферски санак. Гледе људи, гледе не верују, шта их усред Београда снађе... Неста гужви, неста и колона. Неста "шпица" клетог зулумћара. Нит ко труби, нити застајкује. Нити коме стара мајка штуца.

Није бајка, нити је легенда, нити п`јаног старца казивање... Докле поглед мог`о добацити, ту се могло очас посла стићи. Проћи намах мученом Газелом, не милети у Милоша Великог, обрнути Славијом из прве, не остарит` на Аутокоманди... Оствари се, ето бар накратко, пророчанство јоште из давнина: да ће градом као река тећи, оно што се саобраћај зове. Да не ноће, нити озорују, у колима нервозни возачи. Да се силно, уз све раскрснице, досађују мрки полицајци.

А докад ће чудо потрајати, нико томе одговора нема. Неке књиге старославне веле – неће дуго, к`о ни једно чудо. Од септембра, месеца јесењег, биће, кажу, великог "орања", па ће многе улице заћутат под теретом врлих неимара.

Али, дотад, нек се барем памти та недеља на пола августа. Кад се градом као морем могло, свугде стићи, одсвукуд утећи, без да кола газе тротоаре, да се шаком ребра не не мичу, без да лапе двапут резерв`ари...

Гледе људи, гледе не верују, шта их усред града снађе...

Шалу на страну, заслужила је седмица на измаку да о њој остане писаног трага, барем што се саобраћаја тиче. Можда је чудно величати нешто што би иначе требало да се подразумева. Али је саобраћајни смирај у Београду ипак већа и ређа појава чак и од проласка Халејеве комете. Стога, заиста, заслужује титулу догађаја од општенародног значаја. Ипак, то је откровење које је у седам дана трајања од београдских возача начинило безмало верске фанатике. Возе људи и крсте се. Левом руком док десном мењају брзине, па десном док левом придржавају волан. Па са обе, сумњичаво се гледајући у ретровизор да виде имају ли још одраза у огледалу, или је то само провиђење из неке друге димензије постојања.

Возе и не верују. Проћи тунелом на Зеленом венцу из цуга?! Прозујати Бранковим мостом док Сава у чуду застајкује под њим. Булевар краља Александра к`о ледина. Теразије, Српских владара, Трг Републике – нестварно чисто. Проходно. Чак и пешаци стрпљиво чекају на зелени сигнал...

Залуду сва дневна штампа и сендвичи на сувозачком месту. Залуду укрштенице и осмосмерке. Жали Боже јастучића за дремање у колима. Ниоткуд поштене колоне да човек све то утроши. Просто да човеку дође да угаси ауто насред друма и сачека који минут да се направи гужва и проради живац, па да на миру вози у "прихватљивим" условима.

Да је било врућина, па и да каже човек да је у питању некаква колективна сунчаница, али није. Мрчило се и облачило над Београдом колико је могло. Није опсена. Није побрљавио очињи вид. Једноставно се догодило. Видели смо да може боље. Много боље од онога на шта смо, нажалост, већ свикли.

Заслуга је једнако свачија колико и ничија. Преклопила су се, ваљда, два добра. Напокон су се градске службе усагласиле која од њих када, где и шта ради, а не као много пута досад да што једни асфалтирају, други буше и где једни зидају, други руше. Руку на срце, сезона је годишњих одмора, па је и град силом прилика празнији. Лепо и њима и нама.

Најбоље је ипак остало за крај. Нека се ова недеља памти што дуже, јер, по свему судећи, илити свему најављеном, тек нас очекује тамни саобраћајни вилајет. За септембар су градски челници најавили почетак радова на Аутокоманди. Њену комплетну обнову. Вишемесечну. Ком обојци, ком опанци.

Остаће само предање о једној дивној, августовској недељи када се Београдом једноставно – могло. У свим правцима, уживало. Било када и било чим.