Drumska melodija

Mili Bože čuda velikoga. Premetnu se minula nedelja, premetnu se u šoferski sanak. Glede ljudi, glede ne veruju, šta ih usred Beograda snađe... Nesta gužvi, nesta i kolona. Nesta "špica" kletog zulumćara. Nit ko trubi, niti zastajkuje. Niti kome stara majka štuca.

Nije bajka, niti je legenda, niti p`janog starca kazivanje... Dokle pogled mog`o dobaciti, tu se moglo očas posla stići. Proći namah mučenom Gazelom, ne mileti u Miloša Velikog, obrnuti Slavijom iz prve, ne ostarit` na Autokomandi... Ostvari se, eto bar nakratko, proročanstvo jošte iz davnina: da će gradom kao reka teći, ono što se saobraćaj zove. Da ne noće, niti ozoruju, u kolima nervozni vozači. Da se silno, uz sve raskrsnice, dosađuju mrki policajci.

A dokad će čudo potrajati, niko tome odgovora nema. Neke knjige staroslavne vele – neće dugo, k`o ni jedno čudo. Od septembra, meseca jesenjeg, biće, kažu, velikog "oranja", pa će mnoge ulice zaćutat pod teretom vrlih neimara.

Ali, dotad, nek se barem pamti ta nedelja na pola avgusta. Kad se gradom kao morem moglo, svugde stići, odsvukud uteći, bez da kola gaze trotoare, da se šakom rebra ne ne miču, bez da lape dvaput rezerv`ari...

Glede ljudi, glede ne veruju, šta ih usred grada snađe...

Šalu na stranu, zaslužila je sedmica na izmaku da o njoj ostane pisanog traga, barem što se saobraćaja tiče. Možda je čudno veličati nešto što bi inače trebalo da se podrazumeva. Ali je saobraćajni smiraj u Beogradu ipak veća i ređa pojava čak i od prolaska Halejeve komete. Stoga, zaista, zaslužuje titulu događaja od opštenarodnog značaja. Ipak, to je otkrovenje koje je u sedam dana trajanja od beogradskih vozača načinilo bezmalo verske fanatike. Voze ljudi i krste se. Levom rukom dok desnom menjaju brzine, pa desnom dok levom pridržavaju volan. Pa sa obe, sumnjičavo se gledajući u retrovizor da vide imaju li još odraza u ogledalu, ili je to samo proviđenje iz neke druge dimenzije postojanja.

Voze i ne veruju. Proći tunelom na Zelenom vencu iz cuga?! Prozujati Brankovim mostom dok Sava u čudu zastajkuje pod njim. Bulevar kralja Aleksandra k`o ledina. Terazije, Srpskih vladara, Trg Republike – nestvarno čisto. Prohodno. Čak i pešaci strpljivo čekaju na zeleni signal...

Zaludu sva dnevna štampa i sendviči na suvozačkom mestu. Zaludu ukrštenice i osmosmerke. Žali Bože jastučića za dremanje u kolima. Niotkud poštene kolone da čovek sve to utroši. Prosto da čoveku dođe da ugasi auto nasred druma i sačeka koji minut da se napravi gužva i proradi živac, pa da na miru vozi u "prihvatljivim" uslovima.

Da je bilo vrućina, pa i da kaže čovek da je u pitanju nekakva kolektivna sunčanica, ali nije. Mrčilo se i oblačilo nad Beogradom koliko je moglo. Nije opsena. Nije pobrljavio očinji vid. Jednostavno se dogodilo. Videli smo da može bolje. Mnogo bolje od onoga na šta smo, nažalost, već svikli.

Zasluga je jednako svačija koliko i ničija. Preklopila su se, valjda, dva dobra. Napokon su se gradske službe usaglasile koja od njih kada, gde i šta radi, a ne kao mnogo puta dosad da što jedni asfaltiraju, drugi buše i gde jedni zidaju, drugi ruše. Ruku na srce, sezona je godišnjih odmora, pa je i grad silom prilika prazniji. Lepo i njima i nama.

Najbolje je ipak ostalo za kraj. Neka se ova nedelja pamti što duže, jer, po svemu sudeći, iliti svemu najavljenom, tek nas očekuje tamni saobraćajni vilajet. Za septembar su gradski čelnici najavili početak radova na Autokomandi. Njenu kompletnu obnovu. Višemesečnu. Kom obojci, kom opanci.

Ostaće samo predanje o jednoj divnoj, avgustovskoj nedelji kada se Beogradom jednostavno – moglo. U svim pravcima, uživalo. Bilo kada i bilo čim.