Претећи дим из ауспуха

Цементаре у Поповцу, Косјерићу и Беочину, панчевачка и новосадска рафинерија, као и хемијске фабрике и металуршки комплекси у Крушевцу, Шапцу, Панчеву и Смедереву велики су извори загађења у Србији. Застареле технологије, чињеница да нема пречишћавања отпадних гасова или су филтери ниске ефикасности, нерационално коришћење сировине и енергије, као и лоше одржавање постројења једноставно речено – учинили су своје. Уз то, поприлично загађење ваздуха последица је и неадекватног складиштења и одлагања нуспродуката, као што су, примера ради, пепео из термоелектрана и јаловина код површинских копова рудника.

На другој страни, добра вест је да су све цементаре након приватизације кренуле у убрзану модернизацију, а НИС је, под притиском јавности и Министарства за науку и животну средину тај процес започео ове године, не чекајући својинску трансформацију.

Значајан део кривице за "прљање" ваздуха, према подацима које смо добили од др Мирослава Никчевића, директора Управе за заштиту животне средине при ресорном републичком министарству, сносе и стара возила, донедавно масовно увожена, која и данас користе оловни бензин и нискоквалитетна моторна горива. Ово је разлог што ће Управа за заштиту животне средине за следећу годину предвидети веће таксе за возила која користе бензин са оловом. Тако загађење, чији је узрочник саобраћај, које из дана у дан расте пре свега у великим градовима, постаје брига институција које су задужене за заштиту животне средине.

Уз то, наводи наш саговорник, инвентар полихлорованих дибензо-фурана и диоксина који би морао да буде саставни део Националног плана за примену Стокхолмске конвенције почео је да се ради ове године.

Сумпор-диоксид, азот-диоксид, чађ и друге загађујуће материје – продукт термоенергетских објеката и индустријских постројења у, примера ради, Обреновцу, Лазаревцу, Београду, Панчеву, Бору, Смедереву, Новом Саду или Шапцу, као и индивидуалне котларнице, локална ложишта и саобраћај, у великој мери условљавају квалитет ваздуха у појединим областима и градовима Србије. У њима се посебно тешко "дише" у данима без ветра као и током грејне сезоне.

У мрежи мерних места на територији целе републике се, према наводима Никчевића, систематски прати квалитет ваздуха. Резултати ове контроле, може се рећи, нису онакви какве би сви прижељкивали.

Мерења из, примера ради, 2002. године показала су да је средња годишња вредност за угљен-диоксид изнад граничне вредности емисије била у Бору, Смедереву и Крагујевцу. Посебно високе концентрације сумпор-диоксида, од чак 117 микрограма по кубном метру, што представља више него удвостручену вредност у односу на граничну, тада су бележене у Бору. Средња годишња вредност за чађ је те године граничну вредност сто дана прелазила у Смедереву, 92 дана у Београду, 68 дана у Шапцу, 160 дана у Лесковцу, 141 дан у Чачку и 69 дана у Панчеву. Средња годишња вредност за азот-диоксид била је на свим мерним местима у оквиру граничне вредности, само су у главном граду његове дневне концентрације 19 дана прекорачивале "дозвољену".

Мерења, такође, показују да се квалитет ваздуха у великим градовима погоршавао током летњих врелина због високе концентрације озона насталог услед фотохемијског ефекта. Тако је од јуна до августа 2001. године 20 дана у Београду његова концентрација била већа од граничне вредности.

Као главне проблеме наш саговорник наводи загађење ваздуха у подручјима где су лоцирана индустријска и термоенергетска постројења која емитују штетне материје као и у великим урбаним срединама у којима је главни узрок нечистог ваздуха саобраћај. Градове, такође, угрожавају и котларнице и ложишта током грејне сезоне као и неконтролисани пожари на сметлиштима. Невоља је и што су термоелектране, које као гориво троше лигнит, али и петрохемијски, рафинеријски комплекси и азотаре сконцентрисани на малом простору. Из свега тога произлази глобални проблем, са којим се, баш као и читав свет, суочава и Србија – допринос стварању "ефекта стаклене баште". На другој страни, недостаје национални катастар емисије гасова са таквим ефектом и попис супстанци које изазивају оштећење озонског омотача. Неадекватни мониторинг и његово недовољно спровођење утичу на стицање нереалне слике о степену загађења ваздуха у Србији.

Ипак, као и друге земље, и Србија је решила да се "ухвати у коштац" са загађењима. Тако је у току интензиван рад на изради националног инвентара гасова стаклене баште. Такође, ради се на смањењу емисије великих загађивача попут, рецимо, обреновачког ТЕНТ-а, у чему важну улогу има Фонд за заштиту животне средине. Ресорно министарство и Управа за заштиту животне средине су у овом тренутку пажњу посветили и тражењу најбољег решења за изградњу регионалних депонија и то по највишим европским стандардима. Тако ће неконтролисано спаљивање чврстог комуналног отпада остати ствар прошлости. И, оно што је од велике важности – очекује се ратификација "Кјото протокола".

--------------------------------------------------------------------------

Циљеви

Управа за заштиту животне средине је пред себе поставила озбиљне задатке. Управо ових дана се приводе крају предрадње за покретање тендера у вредности од неколико милиона евра за набавку опреме за аутоматски мониторинг ваздуха, као и модернизација мреже мониторинга у великим градовима и на угроженим локацијама и оснивање референтне лабораторије. Предстоји, такође, израда катастра загађивача ваздуха и биланса емисија, дефинисање зона са степеном загађења изнад законом дозвољених вредности, као и утврђивање пописа емисије гасова "стаклене баште".